Ознака: Pablo Neruda

Pablo Neruda – OVE NOĆI MOGU NAPISATI NAJTUŽNIJE STIHOVE

Pablo Neruda – OVE NOĆI MOGU NAPISATI NAJTUŽNIJE STIHOVE / Poema 20 iz knjige: „Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajnička“ / Video: pesmu govori Rade Šerbedžija / Tekst pesme:

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primer: „Noć je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini.
Noćni vetar kruži nebom i peva.“

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je, a katkad je i ona mene volela.

U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod ovim beskrajnim nebom.

Volela me je, a katkad sam i ja nju voleo.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Pomisao da je nema. Osećaj da sam je izgubio.

Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.

Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je posuta zvezdama i ona nije uz mene.

I to je sve. U daljini neko peva. U daljini.

Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Kao da je hoće približiti, moj je pogled ište.
Moje srce je ište, a ona nije uz mene.

Ista noć u belo odeva ista stabla.
Mi sami, oni od nekad, nismo više isti.

Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je voleo!
Moj glas je iskao vetar da joj dodirnem uho.

Drugome. Pripašće drugome. Kao pre mojih poljubaca.
Njen glas, njeno sjajno telo, njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

Jer sam je u noćima kao ova držao u svom naručju.
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.

Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pišem.

Pablo Neruda

Iz knjige: „Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajnička“, koju je Pablo Neruda objavio kada je imao samo 20 godina, 1924.

„Tragajući za svojim najjednostavnijim i najtananijim obeležjima, za svojim sopstvenim uravnoteženim svetom, počeh da pišem drugu knjigu o ljubavi. Tako nastade zbirka Dvadeset pesama. Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajnička dirljiva je i pastoralna knjiga, protkana svim mojim bolnim mladalačkim ljubavima, pomešani s neodoljivom prirodom juga moje domovine.

Tu knjigu mnogo volim jer se u njoj, uprkos njenim oštrim melanholičnim tonovima, osećaju sve čari življenja. Da je napišem pomogli su mi jedna reka i njeno ušće: Imperijal. Dvadeset pesama su romansa o Santjagu i njegovim studentskim ulicama, univerzitetom i mirisom majčine dušice kojim su prožete srećne priče uzvraćenih ljubavi.

Često su me pitali ko je žena iz Dvadeset pesama, ali na to pitanje teško je odgovoriti. One dve ili tri koje se prepliću u tim setnim i strastvenim stihovima odnose se, recimo, na Marisol i Marisombru. Marisol je idila moje začarane provincije sa ogromnim noćnim zvezdama i očima tamnim poput vlažnog neba iznad Temuka. Svojom radošću i lepršavom lepotom, ona je prisutna na gotovo svim stranicama, okružena lučkim vodama i mladim mesecom iznad planina.

Marisombra je studentkinja iz prestonice. Siva beretka, krotke oči, neprekidan miris majčine dušice prolaznih studentskih ljubavi, fizički zaborav u strastvenim susretima po skrovitim zabitima velegrada.“ – Pablo Neruda

Video: Pesmu Pabla Nerude govori Rade Šerbedžija

Pablo Neruda – OVDE TE VOLIM (18. ljubavna pesma)

18.

Ovde te volim.
Među surovim borovima raspliće se vetar.
Mesec svetluca nad vodama zabludelim.
Prolaze jednaki dani goneći jedan drugog.

Raspasuje se oblak u razigrane figure.
Srebrni galeb vetra otkida se od smiraja.
Ponekad neko jedro. Visoke, visoke zvezde.

Ili krst tamni neke lađe.

Osamljen sam.
Ponekad osvanjujem i čak mi je duša mokra.
Zvoni, odzvanja daleko more.

Ovo je ovde luka.

Sada te volim.

Sada te volim i zalud te vidokrug skriva.
Volim te čak i među tim stvarima lednim.
Ponekad poljupci moji tim lađama sumornim
plove po moru bez cilja.
Već vidim sebe zaboravljenog kao ove stare kotve.
Još su tužniji kejovi kad uz njih pristaje veče.
Umor se svaljuje na moj život jalovo gladan.

Volim ono što nemam. Ti si tako daleko.
Moja se dosada guša s večerima laganim.
Ali noć brzo stiže i počinje da mi peva.
Mesec pokreće svoje zupčanike snova.
Tvojim me očima gledaju zvezde, one krupnije.
I kako te ja volim, borovi bi na vetru
hteli da otpevaju tvoje ime
svojim metalnim lišćem.

Pablo Neruda

Prevod: Radoje Tatić
Iz knjige: Pablo Neruda, SUNCE U REPU VETRA, Dvadeset ljubavnih pesama, Prosveta, Rad, 2016.

Video: pesmu govori Milan Milosavljević

Pablo Neruda – LJUBAVNA PESMA (Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove…)

DVADESET LJUBAVNIH PESAMA – Pablo Neruda

20.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primer: „Noć je posuta zvezdama,
trepere modre zvezde u daljini.“

Noćni vetar kruži nebom i peva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je, a ponekad je i ona mene volela.

U noćima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Volela me, a ponekad i ja sam nju voleo.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam, osećati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.
A stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Šta mari što moja ljubav ne mogaše da je sačuva.
Noć je osuta zvezdama i ona sa mnom nije.

To je sve. U daljini nečija pesma. U daljini.
Duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Ko da je žele privući, oči je moje traže.
Srce je moje traži, a ona sa mnom nije.

Ista je noć u kojoj se isto drveće belasa.
Mi, nekadašnji, već nismo ono što besmo.

Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam voleo!
Moj glas je tražio vetar da takne njeno uho.

Drugome. Pripasće drugome. Ko pre mojih poljubaca,
Njen glas, blistavo telo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, sigurno, al’ možda je ipak volim.
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

U noćima kao što je ova bila je u mom zagrljaju.
Moja se duša ne miri s tim da sam je izgubio.

Mada je ovo poslednji bol koji mi nanosi,
a ovo poslednji stihovi koje za nju pišem.

Pablo Neruda
Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajnička

Pablo Neruda – NOĆ NA OSTRVU / LA NOCHE EN LA ISLA (Tekst / Letra)

NOĆ NA OSTRVU

Cele sam noći spavao s tobom

uz samo more, na ostrvu.

Divlje i blaga si bila između slasti i sna,

između vatre i vode.

 

Možda veoma kasno

naši se snovi spojiše

u visinama ili dole-gore

kao grane koje isti vetar njiše,

dole kao crvene žile što se dodiruju.

 

Možda se tvoj san

odvojio od mog sna

I traži me po tamnome moru

kao nekad kad još nisi postojala,

kad sam ne nazirući te

plovio pokraj tebe,

a tvoje su oči tražile

ono što ti sada

– hleb , vino, ljubav i bes –

dajem punim šakama

jer ti si taj pehar

što je čekao darove mog života.

 

Spavao sam sa tobom

čitavu noć

dok se tamna zemlja okreće

sa živima i sa mrtvima,

i probudivši se

odjednom

ruka mi beše oko tvoga pasa.

Ni noć, ni san

nisu mogli da nas razdvoje.

 

Spavao sam sa tobom

i pri buđenju tvoja usta

izranjajući iz tvog sna

dadoše mi ukus zemlje,

vode morske i algi

sa dna tvoga života,

i primih tvoj poljubac

ovlažen ranim jutrom

kao da mi je stigao

iz mora što nas okružuje.

 

LA NOCHE EN LA ISLA

Toda la noche he dormido contigo
junto al mar, en la isla.
Salvaje y dulce eras entre el placer y el sueño,
entre el fuego y el agua.

Tal vez muy tarde
nuestros sueños se unieron
en lo alto o en el fondo,
arriba como ramas que un mismo viento mueve,
abajo como rojas raíces que se tocan.

Tal vez tu sueño
se separó del mío
y por el mar oscuro
me buscaba
como antes
cuando aún no existías,
cuando sin divisarte
navegué por tu lado,
y tus ojos buscaban
lo que ahora
—pan, vino, amor y cólera—
te doy a manos llenas
porque tú eres la copa
que esperaba los dones de mi vida.

He dormido contigo
toda la noche mientras
la oscura tierra gira
con vivos y con muertos,
y al despertar de pronto
en medio de la sombra
mi brazo rodeaba tu cintura.
Ni la noche, ni el sueño
pudieron separarnos.

He dormido contigo
y al despertar tu boca
salida de tu sueño
me dio el sabor de tierra,
de agua marina, de algas,
del fondo de tu vida,
y recibí tu beso
mojado por la aurora
como si me llegara
del mar que nos rodea.

Pablo Neruda

Federiko Garsija Lorka

Federiko Garsija Lorka (šp. Federico García Lorca  1898 — 1936) bio je španski pesnik, dramaturg i pozorišni reditelj.

Beše omiljen kao gitara, čio, setan, dubok i jasan kao dete, kao narod. Izabrali su ga dobro oni koji su, streljajući ga, želeli da pucaju u srce njegovog plemena. – Pablo Neruda o Lorki

Biografija

Poeziji nisu potrebne pristalice nego zaljubljenici. Ona stavlja kupinovo trnje i ježeve od srče da bi, njoj za ljubav, izranjavali ruke oni koji je traže. (Lorka, predavanje „Uobrazilja, nadahnuće, bežanje“, 1928.)

PESME:

GITARA

Nokturno

Romansa mesečarka

PESMA PRVOG POLJUPCA

Mali bečki valcer

San

Pesma danu koji odlazi

Neverna supruga

A posle

Luckasta pesma

DA MI SE RUKE OLISTAJU

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Pablo Neruda – Sviđaš mi se kad ćutiš

Pablo Neruda – Sviđaš mi se kad ćutiš / Tekst pesme:

Sviđaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna,
iz daljine me čuješ i glas te moj ne dodiruje.
Kao da su ti oči nekud odletele
i poljubac jedan sklopio usne.

I pošto su sve stvari pune moje duše,
izranjaš iz njih njome ispunjena.
Leptiru sna, na moju dušu ličiš
i ličiš na reč melanholija.

Sviđaš mi se kada ćutiš i kad si kao odsutna.
I kao da se žališ , leptirice zaljubljena.
Iz daljine me čuješ i glas me tvoj ne dodiruje.
Dozvoli mi da ćutim zajedno s ćutanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim tako, ćutanjem tvojim,
svetlim kao svetiljka, jednostavnim kao prsten.
Slična si noći, zaćutala i zvezdana.
Ćutanje ti je od zvezda, tako daleko i čisto.

Sviđaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna.
Daleka i bolna kao da si preminula.
Samo reč, tada, jedan osmeh je dosta.
I radostan sam, radostan što istina to nije.

Pablo Neruda

 

Pablo Neruda – Meni dovoljna

Meni dovoljna 

Mome su srcu dovoljne tvoje grudi,
i krila moja za tvoju slobodu Iz
mojih usta poleteće u nebo ono što
je spavalo u tvojoj duši.

U tebi je varka svakoga dana, stižeš
ko rosa na cvetne latice, potkopavaš
obzorje svojom odsutnošću, poput
talasa bežeći neprestano.

Rekao sam da si pevala u vetru, kao
što pevaju jedra i jarboli, ti si kao
oni, visoka i ćutljiva i često tužna
kao putovanje.

Utočište, kao stari put, nastanjuju
te jeke i glasovi čežnje, budim se
ponekad, sele se i beže ptice što su
spavale u tvojoj duši.

 

Pablo Neruda

***

Pablo Neruda – Oda srećnom danu

Pablo Neruda – ODA SREĆNOM DANU / Tekst pesme:

Ovog puta me pustite da budem srećan,
Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.
Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,
Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

Pablo Neruda

Pablo Neruda – Ako me zaboraviš

Pablo Neruda – Si Tu Me Olvidas / If You Forget Me (Read By Madonna ) / Ako me zaboraviš – En Español / English / Srpski

Tekst:

Hoću da znaš jednu stvar.
Znaš kako je to: ako gledam kristalni mesec, crvenu granu spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem uz vatru neopipljiv pepeo ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji: mirisi, svetlost, metali,
poput barčica što plove ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim vetar zastava što prolazi kroz moj život
i odlučiš da me ostaviš na obali srca u kome imam korena
zapamti da ću toga dana, toga časa dići ruke iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali,
ako svaki dan, svaki sat, pristaneš da mi budeš sudbina s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja, u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.
***
Pablo Neruda – Si Tu Me Olvidas

Letra:

Quiero que sepas una cosa.
Tú sabes cómo es esto: si miro la luna de cristal, la rama roja del lento otoño en mi ventana, si toco junto al fuego la impalpable ceniza o el arrugado cuerpo de la leña,
todo me lleva a ti, como si todo lo que existe: aromas, luz, metales, fueran pequeños barcos que navegan hacia las islas tuyas que me aguardan.
Ahora bien,
si poco a poco dejas de quererme dejaré de quererte poco a poco.
Si de pronto me olvidas no me busques, que ya te habré olvidado.
Si consideras largo y loco el viento de banderas que pasa por mi vida y te decides
a dejarme a la orilla del corazón en que tengo raíces, piensa que en esa día, a esa hora
levantaré los brazos y saldrán mis raíces a buscar otra tierra.
Pero si cada día, cada hora, sientes que a mí estás destinada con dulzura implacable,
si cada día sube una flor a tus labios a buscarme, ay amor mío, ay mía,
en mí todo ese fuego se repite, en mí nada se apaga ni se olvida,
mi amor se nutre de tu amor, amada, y mientras vivas estará en tus brazos
sin salir de los míos.
***
Pablo Neruda – If You Forget Me (Read By Madonna)

Lyrics:

I want you to know one thing.
You know how this is: if I look at the crystal moon, at the red branch of the slow autumn at my window,
if I touch near the fire the impalpable ash or the wrinkled body of the log,
everything carries me to you, as if everything that exists: aromas, light, metals,
were little boats that sail toward those isles of yours that wait for me.
Well, now,
if little by little you stop loving me I shall stop loving you little by little.

If suddenly you forget me do not look for me, for I shall already have forgotten you.

If you think it long and mad, the wind of banners that passes through my life,
and you decide to leave me at the shore of the heart where I have roots,
remember
that on that day, at that hour, I shall lift my arms and my roots will set off
to seek another land.
But
if each day, each hour, you feel that you are destined for me
with implacable sweetness,
if each day a flower climbs up to your lips to seek me,
ah my love, ah my own,
in me all that fire is repeated,
in me nothing is extinguished or forgotten,
my love feeds on your love, beloved, and as long as you live it will be in your arms
without leaving mine.

***