Ana Ahmatova – POSLEDNJA ZDRAVICA

POSLEDNJA ZDRAVICA Za razoren dom podižem ovu čašu, za gorko življenje moje, za sudbinu našu – usamljenost udvoje. Pijem za tebe i za laž, za izdaju tvojih usana, za mrtvu hladnoću oka tvog, za to što je grub i bez milosti svet ovaj naš i što nas nije spasao Bog. 1934. Ana Ahmatova Prevod: Ljubica Nestorov Iz knjige: Sto godina ljubavi (Antologija ljubavne lirike ruskih pesnikinja), Izdavač: Slovensko slovo, Beograd, 2006.

Duško Trifunović – PROBUDI SE

PROBUDI SE Probudi se nešto se dešava nemoj reći da to nisi znao i tvoja se sudbina rešava moglo bi ti jednom biti žao Probudi se nešto se dešava kajaće se ko ovo prespava Probudi se nešto se dešava ne mogu ti jasno reći šta je ni laž nije istina prava al’ osetim dugo će da traje Probudi se nešto se dešava kajaće se ko ovo prespava Probudi se nešto se dešava u prostoru izvan naše volje od ljubavi neko nas spasava i govori da je tako bolje Probudi se nešto se dešava kajaće se ko ovo prespava Duško Trifunović

Miroslav Mika Antić – ROĐENDAN

ROĐENDAN 1. Zašto mi nemamo iskustva? Zato što život shvatamo kao vatromet. Svakog se jutra ponovo kristalno rađamo i živimo do večeri po jedan ljudski vek. Onda, u zoru, započinjemo novo stoleće. U sumrak, opet, umorno umačemo glavu u nov san o nekom sasvim drukčijem trajanju, koje će početi ujutro, iz početka. “Svakog dana ponesi korpu zemlje na isto mesto i sazidaćeš planinu” – kaže Konfučije. 2. Ko stvara, a ne počinje iz temelja, nikada neće ni ugledati krov. Ko voli, a zablene se u sebe u ogledalu, kao da nije nikad ni progledao. Ko živi, a ne rodi se…

Oskar Davičo — Kažem — smrt, a ljubim

Kažem — smrt, a ljubim… Kažem — smrt, a ljubim usnom kao predeo. Smrt ćuti, ja zvonim od strasti buduće. Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo i naše smejanje s okna svake kuće. O, nikada takve strasti bilo nije ko poljem te noći na ivici groba. Ja nisam ljubio nikada silnije tu rosu i tebe no u ono doba kad su nam svrdlali meci i vrtlozi, bol što je iz rana loptio na sve, kad je brat prohodo na drvenoj nozi, kad su nam vezali i oči i sne. Tišinom? Ne. Pesmom srce moje vrije. Ljubav je kćer čiji…

Oskar Davičo – Izveštaj iz Srbije

IZVEŠTAJ IZ SRBIJE Za druga Karla Marksa, ili ma kog druga, od Radeničke internacionale, Sreten Anđelković šalje pismo iz zatvorenog kruga Srbije male U svakom selu Srbije – mehana. U celoj Srbiji – jedna fabrika. Na svaki okrug – sto apsana i sto hiljada kažnjenika. U Srbiji – knjaz i fabrikant buržuj, dželatske klase – dva glavara. A ljudi – po turski. Život – pij i psuj. Eh, zaboravi, tugo stara. Gazde ministri – srkut kafe sabajle i mater kroz mater svima. Iz preka dovode kistjant kinderfrajle i krišom spavaju s njima. “Mito? Zar ja? Al’ kad oćete, mersi, danke.…

Oskar Davičo

Oskar Davičo (Šabac, 1909 — Beograd, 1989) je bio pesnik i prozaista, profesor, borac, robijaš, neumorni putnik, prevodioc. Najmlađi je pesnik u krugu nadrealista. Nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Dobio je veliki broj književnih nagrada, među njima i NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine, tri puta (1956, 1963. i 1964.). Pesnik je neophodan čoveku, on je životni organ njegove duše u miru i ratu; bez poezije bi u smrtni kam očajala iskra potrebna životu; pesnik je sekretar društva svih ljudi, ali tajnik koji ne čuva, nego otkriva tajne, i kazujući ih govori ljubav jednu jedinu…

Oskar Davičo – SRBIJA

SRBIJA Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi, gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju. Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi, ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju. Ej, piju od tuge, od znoja, od muke, od noći, od sijerka koji se teško melje. Ja sam u mlinu, sred buke žrvnja, čuo sve tvoje želje i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama, među šljivama, o, Srbijo među ljudima na njivama, oj, Srbijo među pesmama, među stadima, oj, Srbijo, pesmo među narodima. Pesmo tužna, meka si milošta što plače kao krv…

Oskar Davičo – LJUBAV

LJUBAV Da li si, sestro, rasla na livadi s vetrom koji se mlad zamrsi u cveće pa ti je lice kao da ga gladi krilom senke leptira što u snu proleće. Da li si, sestro, rasla kraj žala pa su ti oči šumne kao more, pa su ti dojke kao dva vala što se igranja ne umore. Ili si došla iz toplih ruda, iz bakarnih žila, iz tamne lave pa ti je glas tunel pun čuda a suza tela, nemir poplave. Ili si rasla međ peskom zlata, na dnu reke, u korenju vode pa su ti ruke oko mog vrata,…

Ljubivoje Ršumović – DETE

DETE Dete treba da posmatraš al’ mu nemoj na put stati što ga pre čovekom smatraš pre će čovek i postati. Dete nije dete igračka za strine i tete dete je dete da ga volite i razumete. Nećete mi verovati i veliki pesnik Gete nekada je bio beba i veoma nemirno dete. Brkati hajduk Veljko što je zlotvoru prašio pete u početku je sisao palac i bio nemoguće dete. Junaci kosmosa koji lete na druge planete prvo su sedeli na nošama a posle su seli u rakete. Dete nije dete igračka za strine i tete dete je dete da ga…