Kutak za Bistrooke

Laza Kostić – DUŽDE SE ŽENI

DUŽDE SE ŽENI

Iz mora nikli dvorovi beli.
Čim su se tako divno popeli?
Jesu l’ ih vali sobom izneli,
lice im vodom umili slanom,
il’ ih je sunce umilo danom?
Ni voda vlagom, ni sunce sušom,
Venecija je dahnula dušom:
prošla je bolest večita, duga,
prošla je skoro morija, kuga.
Đemija plovi bogata, zlatna,
u more stere vezena platna,
more se pred njom veselo peni:
Dužde se ženi.
Al’ ne ženi se ko drugi ljudi:
Careva ćerka čeka i žudi
prosilac da joj okiti grudi
divotom svega istočnog blaga,
pa da mu bude nevesta draga;
al’ dužde na nju ne svrće traga,
ni lav mu na nju ne miče krila:
Duždeva neva, duždeva snaga,
carica samo krilatih sila,
Morska je vila.
Nevesta čeka u svojoj slavi,
iz oka vlažnog duša se plavi,
u njoj se dužde milinom davi,
nazire biser, divote sluti
što su joj njima kićeni skuti;
a neva širi naručja meka,
valovite grudi ga čeka. —
Razastri, nevo, duvak ti beli
što su ga vali, deveri mali,
penom ispleli, tebi prideli,
dužde ti prsten natiče velji! —
Venčani prsten potonu na dno,
varnicom more kresnulo hladno,
s miline sušte neva se užde:
Venčô se dužde. —
“Veseli da ste, kićeni svati!
Ovu će slavu vekovi znati:
U slavu moje neveste divne,
u spomen spasa od kuge kivne,
crkvu ću dići nebeska krasa
na ime sveto matere Spasa.” —
Gospoda ćute, pogledom mute,
al’ ipak zbore glave pognute:
„Tvoja je, dužde, uvek starija:
Neka se diže
Santa Maria della Salute!” —
“Neka se diže, neka se diže!”
Samo je jedan pognuo niže
prosedu glavu; dužde ga pita:
“Kamo se, kneže, misô ti skita?”
Starac mu zbori: “Mučno je, dužde,
starijem reći istine sušte;
briga mi velja veselje muti:
kako ćeš dići zadužbinu ti?
Sve smo livanske srezali kedre
da podignemo dvore ti vedre,
pa otkud, dužde, briga je prva,
naći osnovu drva?
otkuda drva, otkud kolaca,
domu molaca?”
Al’ oko šajke diže se more,
valovi duždu šapuću, zbore:
“Što će ti stabla daljnoga kedra?
Drugu ti hranu trebaju nedra:
Bliže se diže jedna mi druga
što mi se navek nizini ruga;
šume joj divne oglavlje rese,
u pakost tonem kad ih zatrese,
jedom bi suhim sebe popila
kako me ljuti Zagorka vila!
Al’ kosa njena opasti mora,
ogolit vila slovenskih gora!
Ču li me, vojno, nevesta prosi:
Hram nek se diže na njenoj kosi,
sreži je, skosi!“
“Neka ti bude! Ne treba kedra!
Drešite šajke, sterite jedra,
sekire britke dižite gore,
nek pada dublje slovenske gore!” —
Šajke se dreše, jedra im pupe,
nose ih grudi duždeve ljube;
stigoše šajke, sekira zveknu,
jaukom silnim gora odjeknu,
divovi gorski, večiti dubi,
padaju u čast duždevoj ljubi,
padaju s brda, padaju s dola,
sa dubom jela, s borom topola:
Gora je gola.
Po goloj gori sam sever duše.
Od zimne vlage, od letnje suše,
goli sin gorin, željan slobode,
il’ vodi pade, il’ kopnom ode.
Sa vernim nožem, sa diljkom dugom
bori se jedan sa turskom kugom;
a drugi sinak Zagorke majke
po moru goni duždeve šajke,
po moru goni, u more roni,
u tuđu službu, tužan, potoni,
duždevu poznu natrašku kivan,
sveti se sinak junačan, divan,
oružjem tuđim, u tuđu slavu,
ali krvniku zadaje stravu:
Bije na Visu oklop-aveti,
Majku si sveti.
Al’ ima l’ slave rođenom robu?
U pregalačkom, čilome dobu
sloboda samo sramotu pere,
sloboda dela, slova i vere;
njome je samo krv prolivena
junačke braće blagoslovena,
njome se stare vidaju rane,
njom će i robu sunce da grane,
njome se davna osveta sveti,
njome se ravne kršne vrleti
do rodna polja, do sinja mora,
njome se diči slava nam skora,
Crna ni Gora.

***

S oglavlja bujnog primorke divne
stresô je zamah sekire kivne
semenje zrelo. Severni vetri
poneli su ga na zračni nedri,
prosuli su ga po Crnoj Gori.
Iz tog semenja nikoše bori;
al’ nisu bori što dužde mori,
već junak živi, živ da se bori.
A ponajdraže vilino seme
s Njeguša diže do neba teme,
s visine svoje prostire grane,
sve bi da srpske zakrili strane
narodni prvak, miljenik vila,
krševa crnih gospodar beli,
velikom dobu natražak veli
malog Danila.

***

Nikšić se predô. S nikšićka polja
novog mu cara prenosi volja
do krajnih gora, do mora sinja,
do Plava ravnog i do Gusinja,
do tvrdog Bara, šeher Ulcinja.
More je puklo. Vila se budi,
valovite joj predišu grudi,
bunovnim okom u čudo gleda
gde divan Junak na konja seda;
konjica belog u more goni:
“Pomorko vilo, negdanja srdo,
ti, ljubo, znamenje tvrdo:
Iz krvnog roja svetog mi boja
slazim u krilo slanog ti spoja,
njime da sperem jada nam dvoja, —
Moja si, moja!”
Da li potonô sunčani žare,
u izdisaju poslednja gleda,
po moru piše dugine šare?
Ili se vila zažari bleda,
procveta licem, očima sinu,
osmejkujuć se gorinom sinu?
Vila se smeši blažena lica.
Al’ crno jato od oklopnica,
kivnih mu sreći, junaku preti,
da će mu ljubu silom oteti.
Vila se njima grohotom smeje,
pobratim juže po moru veje,
valovite joj pomiče skute,
kô ljuske baca đemije ljute,
oklopnice su morem posute. —
Vila se smeši; skrovitom lukom
junaka traži penastom rukom,
gladi ga rukom, zbori mu mukom:
“Ne boj se, dragi, evo ti žene,
„ne boj se, vojno, evo ti mene,
Anadjomene!“

1878.

Laza Kostić

Jedna od najlepših poema Laze Kostića DUŽDE SE ŽENI ima čitav niz motiva. Momenat je, kad se Venecija oprostila strašne epidemije; kad će duždeva đemija da zaplovi na pučinu da baci prsten i venča se s talasima; kad se donosi rešenje da će se, iz blagodarnosti, zidati divna crkva Bogorodici od Spasenja, crkva Santa Maria della Salute, a za dobru podlogu crkve seći i poseći silne slovenske šume u Zagorju, u Dalmaciji, kojom je tada vladala Venecija.
Laza Kostić je u ovoj poemi žalio seču slovenskih šuma za latinsku crkvu. Pa je tu dramsku svoju poemu zatim nastavio: od veka kad je Jadran bio duždev, do veka kad su Jadran i njegova vila dočekali slobodne Slovene, Srbe, Crnogorce, posle pada Nikšića i izlaska na more sa Barem i Ulcinjem.

Video: Poemu Laze Kostića DUŽDE SE ŽENI govori gospodin Dejan Čavić.

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

back to top