Laza Kostić – DUŽDE SE ŽENI

DUŽDE SE ŽENI Iz mora nikli dvorovi beli. Čim su se tako divno popeli? Jesu l’ ih vali sobom izneli, lice im vodom umili slanom, il’ ih je sunce umilo danom? Ni voda vlagom, ni sunce sušom, Venecija je dahnula dušom: prošla je bolest večita, duga, prošla je skoro morija, kuga. Đemija plovi bogata, zlatna, u more stere vezena platna, more se pred njom veselo peni: Dužde se ženi. Al’ ne ženi se ko drugi ljudi: Careva ćerka čeka i žudi prosilac da joj okiti grudi divotom svega istočnog blaga, pa da mu bude nevesta draga; al’ dužde na nju…

Laza Kostić – PEVAČKA HIMNA JOVANU DAMASKINU

  PEVAČKA HIMNA JOVANU DAMASKINU Bogu zefira, bogu oluja, gospodu sfera zvučnoga mâ, bogu slavuja i bogu guja, gospodu tutnja gromovima: ti, kletvo zemne omane, ti, pesmo nebnih snova, odnes’ mu, sveti Jovane, i glase naših bola! Bogu celiva blažena cika, paklenom strašću što piše raj, gospodu vriska očajnika, rušeći večnim nadama traj: ti, kletvo zemne omane, ti, pesmo nebnih snova, odnes’ mu, sveti Jovane, i glase naših bola! Bogu tišine živoga groblja, bogu poretka večnoga sna, bogu gospode, gospodu roblja, nemome bogu mukloga stra’: ti, kletvo zemne omane, ti, pesmo nebnih snova, odnes’ mu, sveti Jovane, i glase naših…

Laza Kostić – KOSOVO

KOSOVO Stojbino divna, stojbino srpska, srdašce moje, dome moj! domaćini se iz tebe sele, odomaćene radosti bele, a crni jadi sele se u te i vode tuge, crne im ljube, tuđinke ljute. Radosti bele, ala da znate da mi se nećete vratiti više, ne bi vam se tako sijala lica munjevitim osvetljena mačevima, ne bi vam tako viteški vranci besno poskakivali: al’ id’te samo, idite, sjajte, poslednji put je, sinovi, znajte! A vi tuge, ale ljute, a vi crni jadovi, što ste se tako poneli jako de dolazite na slavu, na čast, u zemlju moju, u srce moje, u moj…

Laza Kostić – SNOVE SNIVAM

SNOVE SNIVAM … Snove snivam, snujem snove, snujem snove biserove, u snu živim, u snu dišem, al’ ne mogu sitne snove, ne mogu ih da napišem. Snove snivam, snove snujem, u slike bih da ih kujem, al’ su sanci poletanci, ne mogu ih da prikujem srcu mome laganome. Al’ nasloni na te snove tvoje grudi biserove, dve ledene biser kapi: ta bi studen smrzla snove, sve te slike sledila bi. Laza Kostić

Laza Kostić

Laza Kostić je bio srpski pesnik, pisac, novinar, filozof, poliglota i političar, a smatran je jednim od najvećih umova srpske literature. Posvetio se pisanju poezije i prevođenju sa evropskih jezika. Najzanimljivija je i najistaknutija pesnička ličnost druge polovine 19. veka u Srbiji. BIOGRAFIJA PESME I POEME: Santa Maria della Salute Među javom i med snom DUŽDE SE ŽENI Među zvezdama (Vilovanka) Molitva Bogorodici Đurđevi stupovi Postanak pesme Gospođici L. D. (Lenki Dunđerskoj) Veče U Sremu Pod prozorom RUMEN-RUŽO U PUPOLjKU SNOVE SNIVAM KOSOVO PEVAČKA HIMNA JOVANU DAMASKINU   Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu …

Laza Kostić – Biografija

Laza Kostić je bio srpski pesnik, pisac, novinar, filozof, poliglota i političar, a smatran je jednim od najvećih umova srpske literature. Posvetio se pisanju poezije i prevođenju sa evropskih jezika. Najzanimljivija je i najistaknutija pesnička ličnost druge polovine 19. veka u Srbiji.  Život Laze Kostića Laza Kostić je rođen 31. januara/12. februara 1841. godine u Kovilju (Vojvodina), u bogatoj građanskoj porodici. Materijalno obezbeđen, mogao je da se posveti čitanju i učenju, tako da je za svoje vreme bio jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava…

Laza Kostić – MEĐU ZVEZDAMA (Vilovanka)

MEĐU ZVEZDAMA  (Vilovanka) U po noći preveseljke, sa netrenke terevenke, zagrejan se digoh doma. Na ulici nema sveta, samo što po snegu šeta jedna moma. Odelo je snežno, belo, na brežne joj palo grudi, sneg od jeda čisto studi; uzalud mu Mesečina svetlo čelo živo ljubi, on škripuće beli zubi, gledajući kako strukom, kako belom, mekom, rukom, kako malom, lakom nogom, a kamo li licem, OKOM, ta ponoćna divna java Mesečinu nadasjava. Kad sneg škripi zubma belim, a da šta ću ja da velim, u po noći preveseljke, sa netrenke terevenke? »Gospođice, dobro veče!« Želja moja curi reče: »Na toj…

Laza Kostić – ĐURĐEVI STUPOVI

ĐURĐEVI STUPOVI I Stoje prebeli Đurđevi stupovi, svedoci verni božje ljubavi, oblaci lebde nad njima gore, lagano brode lagano skore, kazujuć bogu molitve setne što im iz crkve doleću čedne, a kad im tvorac srdito grmne. onda odlete za gore strmne. Stoje prebeli Đurđevi stupovi. ljubazni znaci božje ljubavi. ljubaznim licem na breg se smeše, a ravno polje, studeni breže, milotom teškom već obamreše, milotom teškom zaspaše veće, pokrivaju se odorom belom, pokrovom snežnim, zimnjim odelom, dok opet božji žešći smehutak ne stopi sa njih taj beli skutak. Samo na vršku brega visoka, neznana soja, neznana roka, jedno se drvo…