Miroslav Mika Antić – ČARI PREVERA / Priča, Anegdote, Zanimljivosti, Video, Tekst
ČARI PREVERA
Hteo bih da polupam jedan mit u paramparčad. Čari Londona, čari Pariza, čari velegrada… Postoji jedan pesnik u Parizu, u slepoj ulici iza „Mulen Ruža“, tamo gde su nekada bile garderobe Mistinget, Trenea ili Žozefine Beker, u rupama gde je imao tremu jedan Montan ili Al Džonson… Pasaž Veron. Broj 6. Žak Prever. Pesnik Barbare i Bretonca koji se vraća kući. Pesnik portreta jedne ptice. Poeta i izmišljator ulica koje nikad sebi nisu dale pravu i stvarnu krunu.
Bio sam kod Prevera. On se boji novinara. „Novinari“ – kaže – „uvek izvrnu pravu stvar. Govorićemo kao pesnici.“
Zatim smo pili viski i sok. Prever više ne pije. Sada mu je šezdeset devet godina. Od trinaeste do šezdeset pete pio je najgora pića ovog sveta i pisao najlepše stihove mnogih naših mladosti.
Sedim u njegovoj radnoj sobi gde on pravi nove kolaže. Tu je zid prepun knjiga iz celog sveta. Juče popodne, neka mala japanska manekenka donela mu je „Čari Pariza“ na japanskom, iz Tokija. Prever ne zna sem francuskog nijedan jezik. Čudilo me je to zbog njegovog boravka u Londonu, odakle je doneo divnu knjigu. Ali on šeretski namiguje: — Govorim jezikom srca svih ljudi na zemlji…
I ja mu verujem, jer njegove pesme su samo to: srce. Zamolio me je da mu pomognem da odvoji češke od poljskih, mađarske od jugoslovenskih knjiga. Bio sam više od dva sata bibliotekar Žaka Prevera i prvi put u životu sam ga sasvim razumeo. Valja videti čoveka. Zatim se vidi i pesnik.
Uopšte nismo razgovarali o velikim problemima ovog sveta. Prever je jednostavan i čudno uznemiren mladić u starosti. Liči mi na Milana Konjovića. Stalno šeta. Večno je u nekom grču. „Poezija“ – kaže mi, „to je nešto izmišljeno. Pesnik je svako. Iziđite na ulicu. Svakog trenutka tamo neko nosi po jednu pesmu u sebi. Život je kratak da sve to zapišemo…“
U ustima večita cigareta. Jedna od onih crnih, kao naša „Drava“. Nijednu posvetu prijateljima nije dao bez crteža na knjizi. Potpisao se mojoj deci na jednoj knjizi kao „Pre. Ver“. To znači: zeleno polje, ili zelena trava. Crtao je neke đavole na knjizi posvećenoj mojoj supruzi. Meni je napisao kratko i jasno: „Pesniku srpskom, pesnik francuski“.
I mi smo se razumeli, iako mi se čini da smo bili jasni jedan drugom još onog dana 1966. kad sam u kući pokojnog Borisa Vijana, novog pariskog Prevera, izašao na terasu i video jednog čiku kako ide da baci đubre u kante u dnu. Pitali su me tada:
— Znate li ko je to?
Ni na kraj pameti mi nije padalo da pred sobom imam Prevera. A bio je to on. Bez mita i oreola. Bio je to pravi poeta, onakav kakav je, iako se nismo rastali sa širokim ruskim poljupcima kao ovog puta.
Ima neko čudo u čoveku koje se zove ili bog ili Pariz.
Od Napoleona do Prevera taj grad je za mene uvek bio nešto kao religija prizemnih običnih ljudi.
— Kažite mi, Prever, nešto za novine…
On odmahnu glavom. Suviše je umoran. Tu je i njegov izdavač, gospodin Baladar, sa suprugom koja je Ruskinja i koja plače kad joj recitujem Jesenjina i Majakovskog. Tu je i tiha, krhka madam Prever, koja u tom divnom čudu od sveta jedina poseduje savršeni mir. Mir što je od pesnika načinio onu lepotu nazvanu „Bašta“:
„… taj kratki sekund večnosti
u kome si me ti poljubila,
u kome sam te ja poljubio
jednog zimskog praskozorja
u parku Monsuri u Parizu,
u Parizu na zemlji,
na zemlji koja je zvezda…“
I eto, ja se čitavog dana krećem u krugu dragih i poznatih stvari. Tu su svetovi starog, sada već skoro pokojnog Pariza. Jer koga još mogu da nabrojim od njegovih prijatelja? Umrli su jedan Karne za čije je filmove pisao dijaloge („Deca raja“, „Obala u magli“, „Sena utiče u Pariz“…), iza njega Elijar, Klodel, Sipervjel, Breton, Blez Sandrar ili onaj ludi Kokto… Živi su još Mišo, Aragon, Šar ili Pers…
Mrtav je Boris Vijan. Ali je živ. Živ je i Prever, i svi oni, od Monparnasa do poslednjih večeri „Mulen de la Galeta“, do jednog vremena, Sartrovskog, ili doba nekog Žaka koji večeras luta susednim Pigalom i jede pogačicu punjenu mesom za pola franka.
— Hoće li biti još Prevera? On se osmehuje:
— Ne verujem. Biće samo drukčijih Pariza, ali moj se nikad neće ponoviti.
Uveren u to, ja silazim stepenicama negdašnjih garderoba i magacina „Mulen Ruža“ i guram se među svetom, radoznalim i golišavim, pigalskim, petparačkim, fluorescentnim, nad kojim kao kruna jednog vremena, mog i nekih novih doba što pristižu, stanuje jedan dobri stari čika u svojoj poslednjoj staračkoj mladosti, pesnik starog vina i starih uspomena, dobri i jedini Žak Prever.
12. oktobar 1969.
Miroslav Mika Antić
Foto kolaž: Žak Prever, Posveta Žaka Prevera Miroslavu Antiću na srpskom izdanju Preverove knjige „Istorije“, Miroslav Mika Antić. Kolaž napravili Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Pročitajte više:
Miroslav Mika Antić – POEZIJA, CITATI, ZANIMLJIVOSTI, PROZA
POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora
PROZA – Pojam, autori, knjige, citati… / Plejada veličanstvenih
PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video
BAJKE i LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…
Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI…
Knjige u pdf formatu ~ Biblioteka elektronskih knjiga
BISTROOKI – Kutak za bistrooke
Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)