Ознака: Federiko Garsija Lorka

Federiko Garsija Lorka – SERENADA

Federiko Garsija Lorka – SERENADA

Na rečnoj obali
noć je došla da se kupa
i na Lolinim grudima
grane umiru od ljubavi.

Grane umiru od ljubavi.

Noć, naga, peva
na martovskim mostovima.
Lolita kupa telo
u slanoj vodi i smilju…

Grane umiru od ljubavi.

Noć od anisa i srebra
blista na krovovima.
Od srebra potoka i ogledala
i anisa tvojih belih mišica.

Grane umiru od ljubavi.

Federiko Garsija Lorka

Prevod: Miodrag Gardić

Federiko Garsija Lorka – DA MI SE RUKE OLISTAJU


DA MI SE RUKE OLISTAJU

Izgovaram tvoje ime
u noćnoj pomrčini,
kada se zvezde spuste
da piju na mesečini
i kada spavaju grane
sa listovima skritim.
Tad osetim da tonem
u strasti i muzici.
Sat suludi što peva
časove koji su bili.

Izgovaram tvoje ime
u ovoj noćnoj tmini,
i ime mi se tad tvoje
dalje neg ikad čini.
Dalje od svih blistavih zvezda,
bolnije od blage kiše što kiši.

Da li ću da te volim
kao i onda? Šta skrivi
žalosno srce moje?
Kad oblak mre u visini
kakav me zanos čeka?
Čist, miran da l’ će biti?
Da mi se ruke olistaju
na sjajnoj mesečini!

10. novembra 1919.

Federiko Garsija Lorka

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Federiko Garsija Lorka – GITARA

GITARA

Počinje tužaljka gitare.
Razbijaju se kupe praskozorja.
Počinje tužaljka gitare.
Zalud ju je šutkati.
Ne možeš je ušutkati.
Plače jednolična,
kao što plače voda,
kao što plače vjetar
na snježištu.
Ne možeš je ušutkati.
Plače zbog stvari dalekih.
Pijesak toploga juga
što traži kamelije bijele.
Plače strijelu bez cilja,
večer bez sutra
i prvu mrtvu pticu na grani.
Oh gitaro!
Srce ranjeno
sa pet mačeva.

Federiko Garsija Lorka (Prevod: Drago Ivanišević)

La Guitarra

Empieza el llanto
de la guitarra.
Se rompen las copas
de la madrugada.
Empieza el llanto
de la guitarra.
Es inútil
callarla.
Es imposible
callarla.
Llora monótona
como llora el agua,
como llora el viento
sobre la nevada.
Es imposible
callarla.
Llora por cosas
lejanas.
Arena del Sur caliente
que pide camelias blancas.
Llora flecha sin blanco,
la tarde sin mañana,
y el primer pájaro muerto
sobre la rama.
¡Oh guitarra!
Corazón malherido
por cinco espadas.

Federico del Sagrado Corazón de Jesús García Lorca

Video: Lorkinu pesmu GITARA govori Rade Marković

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Federiko Garsija Lorka

Federiko Garsija Lorka (šp. Federico García Lorca  1898 — 1936) bio je španski pesnik, dramaturg i pozorišni reditelj.

Beše omiljen kao gitara, čio, setan, dubok i jasan kao dete, kao narod. Izabrali su ga dobro oni koji su, streljajući ga, želeli da pucaju u srce njegovog plemena. – Pablo Neruda o Lorki

Biografija

Poeziji nisu potrebne pristalice nego zaljubljenici. Ona stavlja kupinovo trnje i ježeve od srče da bi, njoj za ljubav, izranjavali ruke oni koji je traže. (Lorka, predavanje „Uobrazilja, nadahnuće, bežanje“, 1928.)

PESME:

GITARA

Nokturno

Romansa mesečarka

PESMA PRVOG POLJUPCA

Mali bečki valcer

San

Pesma danu koji odlazi

Neverna supruga

A posle

Luckasta pesma

DA MI SE RUKE OLISTAJU

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Federiko Garsija Lorka – SAN

SAN 

Kraj studenog vrela srce mi počiva.

(Nitima ga omotavaj,
pauče zaborava.)

I voda izvora njemu priču priča.

(Nitima ga omotavaj,
pauče zaborava.)

Moje budno srce o ljubavi priča.

(Pauče tišine,
tkaj mu tvoju tajnu.)

I voda izvora slušaše ga tiha.

(Pauče tišine,
tkaj mu tvoju tajnu.)

Srce mi studenim vrelom se razliva.

(Ruke bele i daleke,
ne dajte da voda teče.)

I voda ga nosi pevajuć od milja.

(Ruke bele i daleke,
vodom sve oteče!)

1919.

Federiko Garsija Lorka

prevod: Vladeta Košutić

Federiko Garsija Lorka – Pesma danu koji odlazi


PESMA DANU KOJI ODLAZI

Kako mi je teško
da te pustim da odeš, dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.

U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plač,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad…
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticama
i tvojim rukama od vetra!

Federiko Garsija Lorka

Federiko Garsija Lorka – Neverna supruga

NEVERNA SUPRUGA 

I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.

Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru –
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.

Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.

Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.

Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.

Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.

Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.

Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!

Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.

Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.

Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.

I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.

I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.

Federiko Garsija Lorka