Ознака: Vladimir Majakovski

Vladimir Majakovski – Sebi voljenom posvećuje ove redove autor

Četiri sata.
Teški kao udar.
„Caru — carevo, bogu — božje!“
A neko
kao ja
kuda bi, kuda?
I šta se meni dati može?
Kada bi bio
malecan
kao Veliki okean —
čučnuo bih na talase,
uz plimu koketovao s lunom ko s ženom.
Gdje naći dragu
koja bi bila kao ja?
Takvu ne bi držalo nebo maleno!
O, kada bih prosjak bio
kao milijarder!
Pare? Šta će duši?
Nezasit lopov u njoj ipak spije.
Moje želje — to je horda što ruši,
malo joj je zlato svake Kalifornije.
Kada bih bio mucav
ko Dante
ili Petrarka!
Dušu jedinoj dati!
Stihom narediti da je trulija!
I riječi
i ljubav od koje patim —
trijumfalna je to kapija:
raskošno,
bez traga će kroz nju, ipak,
ljubavnici svih vjekova da minu.
O, kada bih bio
tih
kao grom jak —
plakao bih,
tugom zagrlio izanđalu planetu-pećinu.
Kad bih
svoj moćni
pustio glas boje duge,
komete bi slomile vrele ruke,
i bacile se dole od — tuge.
Očima bih od zraka grizao noći —
o, kad bih bio
ko Sunce
bez sjaja!
Tako mi se hoće:
Zemlje mršavi stomak
sijanjem svojim da napajam.
Proći ću
vukući svoju ljubavnicu.
U kakvoj samo noći
punoj lutanja
gdje zlo ne vreba,
Golijati neki posijaše mene-klicu
tako velika mene,
tako nepotrebna?
LJILJIČKA. MJESTO PISMA.
Dim pojeo vazduh ljut.
Soba je —
glava u paklu punom buke.
Iza tog prozora,
sjeti se,
prvi put
ludački milovah tvoje ruke.
A sada sjediš, srce željezno, tuđe.
Još je dan —
tjeraš me,
uz osmjeh, možda, lukav.
U tamnom hodniku nikako da uđe
drhtanjem slomljena ruka u rukav.
Poći ću,
besciljno, do mila vraga.
Divalj,
izbezumljen,
očajan, jadan.
Ne treba
tako,
moja draga,
rastanimo se, odmah, sada.
Pa, ipak,
moja ljubav —
teško breme za te
na tebi stoji,
ma kud pobjegla tajno.
Daj, posljednjim krikom svojim
da gorčinu uvreda istjeramo.
Bika oznoje od umora,
on spas
nađe u vodi jaže.
Bez tvoje ljubavi
ja
nemam mora,
molim te stihovima — ne pomaže.
Da se odmori — i slon se sprema,
legne u pesak vreli, istinski.
Bez tvoje ljubavi
ja
sunca nemam,
a ne znam gdje si, ne znam s kim si.
. . . . . . . . . . . .
Da sam te krunisao
zaboravićeš sjutra,
i to da mi duša strada od ljubavnih briga,
a nemirnih dana karneval mutan
prosuće stranice mojih knjiga.
. . . . . . . . . . . . . . . . .

Vladimir Majakovski

Prevod: Božo Bulatović
Iz knjige: Majakovski PESME, Izdavač: Izdavačko preduzeće Rad, 1964.

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Vladimir Majakovski – MAJSKA PJESMA

MAJSKA PJESMA

Sve se okiti listom —
zima nesta uz krik.
Idemo dolinom čistom
i ja,
i ti,
i svi.
Proljeće suši selom
svoje rublje bijelo.
Mladićki i veselo
idemo!
Idemo!
Idemo!
Na papiru, na platnu —
vatru umotrimo,
zastavu crvenu, zlatnu
nosimo.
Nosimo!
Nosimo!
Ulica je sve jača,
od proljeća se sija.
Naš odred korača:
i mi,
i ti,
i ja.

Vladimir Majakovski

Prevod: Božo Bulatović
Iz knjige: Majakovski PESME, Izdavač: Izdavačko preduzeće Rad, Beograd, 1964.

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Vladimir Majakovski – PRISTANIŠTE

PRISTANIŠTE

Krpe su vode pod trbuhom bile.
Cepali ih beli na talase zubi.
I krik sirena — ko da su se lile
pohota i ljubav bakrom koji trubi.
Kolevkom ulaza barke se gušile,
pripile se uz dojke gvozdenih matera.
Ogluvelih brodova u ušima
gorele su minđuše lengera.

1912.

Vladimir V. Majakovski

Prevod: Bora Ćosić
Iz knjige: V. V. Majakovski PESME, izdavač: Izdavačko preduzeće Rad, Beograd, 1964.

Foto kolaž: Bistrooki

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Vladimir Majakovski – EVO VAM!

EVO VAM!

Izliće se, odavde, sokakom iz snova,
po čovjeku vaša debljina što ubija,
ja vam pokazah samo kutiju stihova
ja — jevtinih riječi rasipnik i trošadžija.

Vama, muškarče, brkovi su od kupusa
iz nepojedenog ščija što klapi;
vi, ženo, imate bjelila neka gusta,
žmirkate ko ostrige kad je rak ošapi.

Svi se vi na pjesničko srce, ko na leptira,
ljutite,prljavi, sa i bez kaljača.
Gomila pozvjerinji, prepuna nemira,
nakostriješi se stonoga vaška.

A ako ja danas, što ličim na Hune,
neću da majmunišem, jer vama to prija,
ja ću — evo vam! — da se kikoćem i da pljunem,
pravo vama u lice,
ja —  jevtinih riječi rasipnik i trošadžija.

1913—16.

Vladimir Majakovski

Prevod: Božo Bulatović, iz knjige: V. V. Majakovski PESME, izdavač Izdavačko preduzeće Rad Beograd, 1964.

Foto: kolaž, Bistrooki, ulica Majakovskog u Zemunu

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Vladimir Majakovski – ODA REVOLUCIJI

ODA REVOLUCIJI

Tebi,
izviždanoj,
praćenoj kikotom topova,
tebi,
koju rani bajoneta ogovaranje zlo,
ushićeno uznosim
nad lebdećim psovkama
ode svečano
„O!“
O, zverinja!
O, detinjska!
O, petparačka!
O, velika!
Kakva ti imena još nisu doneli?
I koji ćeš još lik uzeti, dvolika?
Oblik građevine skladne
il’ ruševina gomile?
Mašinovođi,
Što je obasut prašinom ugljenom,
rudaru, što probija slojeve ruda,
ti kadiš,
kadiš rečju oduševljenom
u slavu čovekova truda.
A sutra
hram Blaženog
ukrase svoga krova
uzalud uznosi, milosti željan —
tvoji šestopalačni, poput veprova,
ruše vekove Kremlja.
„Slava“
Na predsmrtnom putovanju cvili bono.
Cik sirena — ko da se prigušeno plače.
Ti šalješ mornare
na krstaricu što tone,
onamo
gde mauče
zaboravljeno mače.
A posle!
Pijanu gomilu krici nose.
Kicoški ufitiljeni brkovi se viju.
Kundacima goniš admirale sede kose,
glavama nadole
s mosta u Helsinkiju.
Neprestano liže rane što ih juče dobi,
pa opet vidim splet otvorenih vena.
Tebi malograđansko:
— O , neka te kletva trostruka zgromi! —
i moje, pesnikovo:
— O, neka si četvorostruko slavna i blagoslovena!

1917-1918.

Vladimir Majakovski

Prevod: Lav Zaharov
Iz knjige: Antologija ruske lirike (X – XXI vek), Izdavač: Paideia, Beograd, 2007

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Vladimir Majakovski – IPAK

IPAK

Ulica se provalila ko nos sifilitika.
Reka — sladostrašće rasplinuto u slini.
Odbacivši rublje do poslednjeg listića,
parkovi se sramno steru u junskoj vrućini.

Izađoh na trg,
kraj osvetljen gusto
pade mi na glavu, ko riđa perika.
I plaše se ljudi — iz mojih se usta
koprcaju noge nesvarenog krika.

Ali osuditi me neće i neće dići graju,
ko proroku pred noge staviće do cveta cvet.
Svi ti, razvaljenih noseva, znaju:
Ja — njihov sam poet.

Kao krčma plaši me vaš strašni sud!
Mene će jedinog kroz goruće zdanje
prostitutke poneti ko svetinju svud
i bogu pokazati kao opravdanje.

I bog će nad knjigom mojom da pusti suze!
Reči-grčeva nije to gomila zbita;
i nebom potrčaće, pod mišku ih uzev,
znancima svojim, zadihan, da ih čita.

Vladimir Majakovski

Prevod: Bora Ćosić

Iz knjige: PESNIČKI PREVODI, Izdavači: MATICA SRPSKA, SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA, Beograd, Novi Sad, 1972.

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Vladimir Majakovski – NEŠTO MALO O PETERBURGU

NEŠTO MALO O PETERBURGU

Suza s krova u oluk pljusne,
praveć u reci uvojke;
a neba spuštene usne
zagrizle kamene dojke.

I nebu — stihlom — došla vjera:
tamo, gdje činije mora brode,
suri kočijaš umorno tjera
dvogrbu kamilu Neve-vode.

1913—16.

Vladimir Majakovski

Prevod: Božo Bulatović

Iz knjige: V. V. Majakovski – PESME, Izdavačko preduzeće RAD, Beograd, 1964.

Vladimir Majakovski – DA L’ BISTE MOGLI?

DA L’ BISTE MOGLI?

Izbacivši iz čaše boju,
namazah sliku radnog dana;
na pihtijnom pokazah loju
kose obraze okeana.
Na limene ribe krljušti durnoj
pročitah novih usta poruku.
A vi,
da Г biste mogli nokturno izvesti
na flauti-oluku?

1913.

Vladimir Majakovski

Prevod: Bora Ćosić

Iz knjige: V. V. Majakovski PESME, Izdavačko preduzeće RAD, Beograd, 1964.

Vladimir Majakovski

Vladimir Vladimirovič Majakovski (1893-1930) je bio pesnik, dramski pisac, slikar, reditelj, scenograf, glumac. Najistaknutija je ličnost ruskog futurizma i prvih godina revolucije i sovjetske vlasti. Bio je osoben kao ličnost, kao pojava, kao pesnik. Od početka je bio buntovne i dinamične prirode, otvoren u nastupima i raspravama, čovek protesta i dinamičnog shvatanja života.

Umetnost nije ogledalo koje odražava svet, već čekić kojim taj svet treba oblikovati. (Majakovski)

Kao pesnik bio je inovator, uveo je u poeziju leksiku ulice, ekstatičan ton, eksplozivan jezik, neobičan rečnik, citate, nove žanrove poeme, stepenast stih.

Majakovski bi IME imao uvek, ne – „imao bi“, nego ga je i imao, oduvek. I postojalo je, može se reći, pre nego i on sam. Potom je morao da ga sustiže. S Majakovskim se desilo ovo. Taj mladić je u sebi osećao snagu, kakvu – nije znao, samo je otvorio usta i rekao: „JА!“ Pitali su ga: „Ko – ja?“ On je odgovorio: „Ja: Vladimir Majakovski’ – „JА!“ – I posle ništa više. A dalje potom – sve. Tako je i krenulo: „Vladimir Majakovski, onaj što je: ja.“ Smejali su se, ali“ЈА“ u ušima i žuta bluza u očima – ostajali su. Neki, nažalost, ni do dana današnjeg u njemu nisu ništa drugo ni videli ni čuli, ali zaboravio ga još niko nije. – Marina Cvetajeva

PESME i POEME

OBLAK U PANTALONAMA

Sebi voljenom posvećuje ove redove autor

DA L’ BISTE MOGLI?

EVO VAM!

NEŠTO MALO O PETERBURGU

IPAK

PRISTANIŠTE

ODA REVOLUCIJI

„U toku dana napišem pesmu. Tačnije – odlomke. Loše. Nigde ih nisam štampao. Noć. Sretenski bulevar. Čitam ih Burljuku. Dodajem – to je jedan moj poznanik. David zastade. Osmotri me. Zaurla: „Pa, to ste vi sami napisali! Vi ste genijalan pesnik!“ Obradova me taj grandiozni i nezasluženi epitet. Uronim ceo u stihove. Te večeri, sasvim neočekivano, postao sam pesnik.“ – Vladimir Majakovski u autobiografiji „Ja lično“

19. 7. 1893. godine u gruzijskom selu Bagdadi (tokom sovjetske ere dobilo je status grada i nosilo ime Majakovski) rođen je veliki ruski umetnik Vladimir Majakovski. Bio je pesnik, dramski pisac, slikar, reditelj, novinar, urednik, scenograf, glumac…

Ovaj umetnik markantne pojave i neobično snažne ličnosti svojom avangardnom poetikom i duboko intimnim revolucionarnim stavom kršio je kanone dotadašnje umetnosti i ostavljao bez daha svuda gde se oprobao, od poezije do slikarstva i nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Čak i kada se obraćao masama polazilo mu je za rukom da socijalnu i političku tematiku uzdigne na nivo umetnosti i da prenese sav svoj žar, veru i energiju i na njih.

Igrao se vešto rečima, razbio je tradicionalnu strukturu stiha i stvorio novu koja je brzo našla svoj put do publike i van Rusije. Zbog svojih revolucionarnih aktivnosti već 1910. robijao je 11 meseci, a po izlasku iz zatvora upisuje Školu slikarstva, vajarstva i arhitekture u Moskvi, jer jedino tamo nije morao da potpiše izjavu lojalnosti. Na Akademiji je došao u kontakt sa futuristma i brzo postao rodonačelnik književnog pokreta futurizma.

Nakon pobede revolucije bez dvoumljenja se uključio u aktivnu kulturnu izgradnju nove države, međutim vremenom se razočarao životom posle revolucije, oštro je ismevao u svojim satiričnim delima negativne pojave i na kraju okončao sopstveni život.

Njegov biograf Dmitrij Bikov rekao je: „Imala je pravo Marina Cvetajeva kad je rekla da je Majakovski na svojim dugim nogama odšetao nekud daleko, iza horizonta, i da će nas tamo još dugo čekati…“

Vladimir Majakovski – OBLAK U PANTALONAMA

OBLAK U PANTALONAMA

Tetraptih

PROLOG

Misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete grube.
A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite –
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige

I koja usne spokojno prelistava,
ko kuvarica stranice svoje knjige
Ako hoćete,
od mesa besan ću da režim
– i ko nebo menjajući tonove –
ako hoćete,
biću besprekrno nežan,
ne čovek, već – oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene
ljudi, uparloženi kao bolnica
i, ko poslovica otrcane žene.

1

Vi mislite, bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.

„Doću u četri“ – rekla je Marija
Osam.
Devet.
Deset.

Evo i veče
u noćnu stravu beži,
veče decembarsko
s prozora
u magli
U staračka leđa smeju se i ržu
kandelabri.

Mene više niko prepoznati ne može.
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila

Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje –
od gvožđa hladnog –
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto žensko, meko,
zaželi da skrije.

I ja sam,
ogroman,
na prozoru savijen,
rastapan staklo čelom od čelika
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je –
mala ili velika?

Odakle velika u takvom telu
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca

Opet i opet
čekam,
zabivši lice u rohavo lice kiše
I već me je poprskala dreka
gradske plime, sve više

Ponoć, sa nožem kog pruža –
do đavola sa njim! –
došla je,
zaklala.

I kao sa panja glava sužnja,
dvanaesat ura je pala.
U oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeći se,
nakrcale,
ko urlanjem usta da su razjapile
himere sa pariske katedrale.

Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik
Zar ti je i to malo?
Čujem:
nerv,
tiho, kao sa kreveta bolesnik,
podigao se
I, gle –

u početku je pošao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrčao.
Sada je sa druga dva
očajno igrati stao
Pao je plafon na spratu niže.

Živci
veliki,
mali,
mnogi –
pomamno skaču
i već –
gmižu.
Živci spali s nogu!
A noć se po sobi glibi i oko,
otežalo, odatle nikako da se ispravi.

Odjednom, vrata zacviliše, ko
da krčma zub na zub
ne može da sastavi.

Ušla si
osorna, kao „na!“
gužvajući rukavice kao luda
i rekla: „Da,
znate, ja ću da se udam.“

Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdržaću.
Gledajte – ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.

Sećate se?

Govorili ste:
„Džek London,
novac,
ljubav,
strasti“ –
a ja vidjeh jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!

I ukrali su je.

Opet ću ljubav u terevenkama utući
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!

Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice nađu dom!

Izazivate?

„Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja.“
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdraženog Vezuva!

Hej!
Gospodo!
Ljubitelji
obesvećenja,
zločinstva,
pokolja,
da li ste najstrašnije
videli –
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osećam –
„ja“
za mene je malo.
Neko se otima iz utrobe moje

Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene
Svaka reč,
čak i šala štura,
koju izbljuju njegove usne goruće
izleće kao gola kurva
iz zapaljene javne kuće.

Ljudi mirišu –
pečenja ima!
Stigli su nekakvi
Blistavi!
Pod šlemovima
eno!
Ne može se u čizmama!
Recite vatrogascima
da se nežnije veru po srcu zapaljenom.

Sam ću, znajte!
Izbečiću suzne kao burad oči.
O rebra mi, da se oprem, dajte.
Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!
Survava se i puca.
Iskočiti nećeš iz srca!
Iz pukotine usana
na spaljenom licu oguljenom
izraste parče poljupca izgorela.
Mama!
Da pevam ne mogu!
Gori srca mog kapela!

Pocrnele su figure reči i brojeva
iz lobanje,
ko deca iz zapaljenog zdanja.
Tako je strah, hvatajuć se
za nebo,
dizao
goruće ruke „Lezitanije“.

Prema gomili
što u tišini stanova drhti
stooki sa pristaništa diže se sjaj.
Kriče poslednji –
bar ti!
jecaj, da gorim, vekovima daj!

2

Mene slavite!
Ja nisam velik. Pišem
„nihil“ nad svim
u ovom času.

Nikada
ništa neću da čitam više.

Knjige,
Šta su?

Ranije mišljah,
knjige se prave ovako:
dođe pesnik
i odmah zapeva koliko volite,
rasklopivši usta lako –
izvolite!
A u stvari –
u grudima mu se mrvi ključa
dok ne zapeva, i dok se koprca
glupava riba nadahnuća,
tiho, u žabokrečini srca.

I dok se kuva uz škripu rima,
od ljubavi i slavuja papazjanija dok se stvara.
ulica se grči i uvija nema –
jer nema čim da vikne, razgovara
Vavilonske kule gradova
zidaćemo opet nemilice
a bog,
mešajuć reči snova,
pretvaraće ih
u oranice.

Ulica je ćuteći muku na sebe vukla
Krik je strčao iz duše.
Kočoperili su se u tesnoći grla,
zadrigli taksiji i kočije mršave
Izgazili su grudi.
Od tuberkuloze gore.

Grad mrakom zaključa dver tu

I kad –
najzad! –
na trg ispljunu more
odgurnuvši navaljenu na grlo papertu,

mislio se:
u horovima anđeoskih horala
bog, opljačkan, ide da kažnjava, da se dere!

A ulica je čučnula i zaurlala:
„Hajde da se ždere!“

Krup i Krupčić oko grada se šulja,
preteć se mršti,
a u ustima još
kraj raspadnutih umrlih reči
samo dve debljaju –
„hulja“
i nekakva,
čini mi se – „boršč“

Pesnici,
raskvašeni od plača što ječi,
pobegli su sa ulica, s umršenom kosom
„Kako opevati sa dve takve reči
i devojku,
i ljubav,
i cvetić pod rosom?“

A za pesnicima –
ulična rulja:
studenti,
prostitutke,
preduzetnici.

Gospodo!
Zaustavite se!
Vi niste golje,
vi ne smete da prosite po ulici!

Mi, snažni,
s korakom od hvata,
ne smemo da ih slušamo, već rušimo
njih, koje,
kao besplatni dodatak,
upija svaki krevet za dvoje!

Njih skrušeno zar moliti:
„Pomozi mi!“
Oko himne,
za oratorijum.
Mi samo smo tvorci plamenih himni –
huke fabrike i labaratorija.

Šta se mene tiče Faust,
koji se u orgiji čarobnoj
s Mefistom tocilja niz nebeske parkete!

Ja znam –
svaki ekser u čizmi mojoj
strašniji je od mašte Geteove!

Ja,
najzlatoustiji,
čija svaka reč teška
dušu vaskrsava,
telo rukotvori,
kažem: više vredi
života najmanja komadeška
od svega što sam stvorio i što ću da stvorim!
Slušajte!
Propoveda
jecajima i kricima
današnjih dana Zaratusta!

Mi!
mamurnošaršavnim licima,
s usnama obešenim kao luster,
mi,
zatvorenici grada za gubave,
gde je zlato i đubre gubave stvorilo rane –
čistiji smo od neba venecijanske plaveti,
suncima i morima oprane!

Briga me što
kod Homera i Ovidija
nema ljudi, kao mi,
sraslih u čađne boginje.
Znam –
sunce bi se pomračilo da vidi
naših duša zlatno izobilje!

Žile i mišići od molitava su jači
Zar da tražimo milost od ovog veka!

Mi
svaki –
u svojoj šaci
držimo transmisije sveta!

To je podiglo na Golgotu auditorije
u Petrogradu, Kijevu, Odesi i Moskvi,
i nije nijednog bilo
koji je
prećutao da zaurla:
„Raspni ga
raspni!“

No i vi –
ljudi
što ste me uvredili –
od svega ste mi draži i bliži

Da li ste videli
pas kako ruku što ga tuče liže?!

Ja,
ismejan od današnjeg plemena
kao nepristojna anegdota
koje se svako stidi,
vidim onoga koji kroz planine vremena
korača, a koga niko ne vidi.

Tamo gde ne seže oko što kuso je,
na čelu gladnih hordi,
pod trnovitim vencem revolucije
šesnaesta godina hodi.

Međ vama – njen sam preteča;
i svuda gde je bol – ja sam ceo;
na svakoj kapi suze sam ja
sebe na krstu razapeo.

Više se ništa prostiti ne može.
Ja iscedih duše s mnogo nežnog bilja.
To je – da znate – teže
nego zauzeti milion Bastlja!

I kada
dolazak njen
bunom oglašen bude,
i odete spasitelju –
ja ću vam
dušu svoju iščupanu
izgaziti,
tako velika da bude! –
i okrvavljenu, kao zastavu da dam.

3

O, zašto,
zbog čega
po sjaju veselom
prljavim pesnicama!
Došla je,
i glavu povezala,
misao o ludnicama,

I –
ko što se u brodolomu
bacaju, uz urlik,
ljudi kroz razjapljeno okno –
skočio je izbezumljeni Burljuk
kroz svoje do krika
razderano oko

Skoro okrvavivši kapke suzne,
digao se,
izašao je,
i s nežnošću, neočekivanom od debelog čoveka
uze
da kaže
„Dobro je“

Dobro je kad je od raznih pogleda
(da se ne primeti ništa)
duša u žutu bluzu skrivena!
Dobro je
kad čovek bačen u zube gubilišta
vrisne: „Pijte kakao Van Hutena!“

A taj trenutak,
praskav,
što grunu,
ja ne bih zamenio ni za šta,
ja ni..

A iz duvanskog dima
ko čašica ruma,
protegnu se alkoholičarsko lice – Sjeverjanjin.

Vi, što kao prepelice cvrkućete s neba,
kako vas nije sramota proglasiti se za poetu!
Kad danas
toljagom
treba
krojiti lobanju svetu!

Vi
što samo mislite:
„lepo li igram?“,
i o tome se starate,
gledajte kako se ja zabavljam –
makro
koji na kartama vara!

Od vas,
od ljubakanja mokrih,
čije stolećima
suze su lile tokom,
otići ću,
a kao monokl
staviću sunce u raskrečeno oko.

Navukavši najčudnije odelo na sebe,
da se svidim i spalim,
poći ću svetom,
a na lancu ću ispred sebe
Napoleona voditi kao pseto.

Cela zemlja na ženu pohotljivu liči,
koja se vrpolji željna ljubakanja,
i čije usne
vrskajući
kriče:
„Cakani, cakani, cakani!“

Odjednom,
oblaci
i paperje magleno celo
razmaha se do poslednjeg nebeskog okrajka,
ka da se razilaze radnici beli
posle nebesima objavljenog štrajka.

Grom izbi iz nekog oblačnog kutka,
šmrčući prkosno ogromnim nosom,
i lice neba se tog trenutka
iskrivilo u Bizmarkovu grimasu.

I neko,
zaplevši se u oblačnim negvama,
protegao ruke – u kafe.
Ko da je nežan,
ko da je dama,
ko da je topovski lafet

Vi mislite –
da to nežno sunce
lupka u obraze bife?
To opet pobunjene i begunce
vodi na streljanje general Galife!

Vadite, šetači, iz džepova ruke –
potegnite bombom, kamenom il’ kamom,
a ako neko nema ruke –
nek dođe da se tuče glavom!

Dođite, gladni,
pokorni,
tužne prilike,
napustite vašljive jazbine!
Dođite!
Ponedeljnike i utornike
prefarbaćemo krvlju u praznike!

Neka se zemlja pod noževima seti
koga je htela da upropasti!
Zemlja –
Rotšildova ljubavnica sita
i zadrigla od masti!

Da se u kuršuma kiši
zastave kao i praznikom viju
Bandere, dižite više
leševe brašnara sviju

Psujući
i preklinjući,
klao je i rezao,
i puzio, nekog
da ugrize, suton.

Na nebu, crven kao marseljeza
lipsavajući, drhtao je on
Već ludilo

Ništa neće da bude

Noć će da dođe,
pojede,
pregrize.

Vidiš li –
nebo opet nudi
pregršt isprskanih zvezda od izdaje.

Došla je.
Kao Mamaj orgija,
obesno nad grad nasev.
Tu noć probosti ne mogu ni ja
očima, crnu kao Azef.

Ježim se, zabačen u kafanskom uglu,
vinom polivam i čaršav i dušu,
i vidim:
u uglu oči okrugle,
očima srce Bogorodica njuši.

Zašto darivate sjajem po nacrtanom šablonu
one što se po krčmama bekelje!
Vidiš –
Varavu opet vole oni
više no popljuvane spasitelje.

Namerno u ljudskoj meći
možda
ni od kog nisam noviji ja.
Ja sam
najlepši,
možda,
od svih tvojih sinova.

Daj im,
buđavim u radosti,
skoru smrt vremena im donesi,
da postanu deca što treba da odrastu
dečaci-očevi,
devojčice da zanesu

I daj neka novorođen obraste
sedinom radoznalih vračeva,
i doći će oni –
decu da krste
imenima mojih stihova.

Ja, koji sam mašinu i Englesku opevao,
možda sam, naprosto,
najobičnijeg jevanđelja postao
trinaesti apostol.

I kad od mog bezobraznog glasa
dan i noć
bubnje
možda njuši
Isus Hristos baš toga časa
nezaboravke moje duše.

4

Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu lošem,
dođem
i procedim bezubo
da sam ja danas
„neobično pošten“

Marija
vidiš –
ja se, već poguren, slamam.
Gomila što je
u četvorospratnim gušama salo dubila,
isturajući očice,
izgubljene u dugom traganju –
smeje se
što je ipak
među mojim zubima
ostalo bajatih mrva bivših draganja.

Kiša islaka trotoare,
barama stešnjena mokra varalica,
leš ulica,
zabijen u kaldrmu, liže,
a na sivim trepavicama –
da! –
oluka punih kiše

Sve pešake gubica kiše je posisala,
a u karucama blešti za atletom atleta.
prskavahu ljudi
proćerdavši sve,
i kroz pukotine se cedilo salo,
ko mutna reka sa kočijama oticalo
skupa sa isisanim hlebom
i žvakotinama
starih kotleta.

Marija!
Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica
živi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija,

Prost,
koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje

Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca

Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja što bode.
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš –
zabili su u oči iz šešira čiode.

Pusti me
Mala!
Ne boj se
što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene od znoja gubave
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.

Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljadu lica –
„devojke Majakovskog“ –
u izdajničko vreme mraka
ta to je ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka

Marija, priđi!

U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije
srce i ja nijednom ne doživesmo maja,
a u prokletom životu
tek stoti april je.

Marija!

Pesnik sonete peva Tijani,
a ja –
ceo čovek
sav od mesa,
telo svoje prosto molim,
kao što hriščani:
„hleb nam nasušni
dažd nam dnes“

Marija, daj!
Marija!
Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,
kao što se pesnik boji da ne zaboravi
nekakvu tek rođenu
u mukama noći
veličinom jednaku bogu.

Telo tvoje
čuvaću i voleti
kao što vojnik osakaćen,
bez moći,
izlišan,
ničiji,
čuva svoju jedinicu nogu

Marija –
nećeš?

Nećeš?
Ha!

Znači – opet,
dok mračno je sve to
uzeću srce,
isplakano grozno
da ga nosim
ko što
u štenaru pseto
nosi svoju šapu presečenu vozom

Krvlju svoga srca ja radujem put
za odeću belu lepi se prašine cveće
Oko zemlje-Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce će da se okreće

I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca –
krvlju označiće se put što vodi
ka domu moga oca.

Izaći ću
prljav (od jendeka, gde provodih noći),
primaći ću mu se bliže,
sagnuću se
i na uho mu reći:
Slušajte gospodine Bože!

Kako vam ne dosadi
u žele oblaka mreškavih
zamakati oči odebljale, a?

Hajde da organizujemo
vrtešku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom,
a takva ćemo vina poređati po stolu
da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu
i namrštenom Petru apostolu.
A u raju ćemo opet naseliti Evice:
naredi –
i ja ću još noćas
sa svih bulevara najlepše device
dovesti tebi.
Hoćeš?

Nećeš?
Vrtiš glavom ti, bradati?
Mrštiš sedinu veđa?
Ti misliš –
zna šta je
ljubav taj krilati,
iza tvojih leđa?

I ja sam anđeo, bejah to bar –
gledah u oči – jagnje od šećera,
ali ni kobile dobijati na dar
vaze od sevrskog brašna više neće.

Svemogući, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti –
a zašto nisi izmislio
da se bez muke
može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah – božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu

Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!

Pustite me!

Nećete me zaustaviti,
lažem li, u pravu li
sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte –
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!

Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!

Gluho.

Vasiona spava,
položivši šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

1915.

Vladimir Vladimirovič Majakovski

Prevod: Bora Ćosić

Iz knjige: V. V. Majakovski – PESME, Izdavačko preduzeće RAD, Beograd, 1964.