• facebook
  • instagram
  • youtube
Miroslav Mika Antić – Prva ljubav

Miroslav Mika Antić – Prva ljubav

  • Posted on: 09/11/2017
  • By:

Miroslav Mika Antić – PRVA LJUBAV

Naiđu tako dani. 
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.

Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.

I ti staneš,
i ne znaš
da li si, il’ nisi više
ono obično dete,
ono bezazleno dete.

Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.

Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.

Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.

Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.

Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.

Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il’ s tobom u nebo lete!

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!

Zdravo, čudnovati svete!

Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoriš ćutanjem.

Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.

Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav – to nije užina
koju drugari dele.

Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima

i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.

Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.

Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.

Ona je malo onako.
Pa još malo onako.

Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.

Nije to nagovaranje,
rođeni moji,
ko neće dalje da veruje,
nek slobodno zažmuri.

Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje
koje nestrpljivo žuri,

pitanje veće od brda
i veće od dva brda,
i jedna treperava duša
što veruje u čuda,

i ako se u vama
neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,

onda je sasvim svejedno
da li žmurite ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.

U tebi skazaljka nekog
nevidljivog magneta
pokazuje odjednom
hiljade strane sveta.

I sve se ukrug vrti.
I nema te sile teže
koja bi mogla, ovakvog,
za zemlju da te veže.

Dok lupaš glavu šta je
i probaš da se setiš,
shvati:
ti letiš,
ti letiš!

Prvi put stvarno letiš.

Junaci,
nos u jastuk!
Nek mašta kao lokomotiva juri.

Razumem sve vaše brige
i nespretnosti
i strah.

Žurim da pomognem svakom
da se u sebi šćućuri
i shvati zašto se duri
i smeška u isti mah.

Junaci,
nos u jastuk!
Pileće moje duše,
drugo je kad se praviš
važan pred nekim drugom.

Sada si sam sa srećom.
Sada si sam sa tugom.
Sada si sam sa sobom.

Oblizuj svu noć usne.

Neki se vlažni poljupci,
koji te nisu dodirnuli,
na usni sanjivo suše.
Hajde sad, pravi se važan
pred svojom praznom sobom!

Malo namigni sebi.
Malo se naroguši.
Zapuši ogledalu oči.
I zidovima uši.

Ti misliš da ne znam ukus
šećera koji te guši?

Ti misliš: ja ne znam šta je
to što u duši pevuši?

Ova pesma je oko
što vidi i kroz tamu.
Nju nećeš prevariti
kao tatu i mamu.

Evo o prvoj ljubavi
još samo nešto malo.

Nek ne zaboravi niko:
ona je čudno večna.

Drugi put kad se zaljubiš,
izbriši onu od ranije.
Druga nek bude prva.
Nek bude kao nebo
što se uskovitlalo
kad je u zoru palo
u ogledala rečna.

Treći put kad se zaljubiš,
izbriši obe ranije.
Nek treća bude prva.

Nek peta bude prva.
Nek stota bude prva,
ako se pošteno diše.

Kad ljubav brojiš do jedan,
onda je ima najviše.

I kad godine minu
u beskraj,
u daljinu,
pa sretneš poslednju ljubav,
ne upoređuj je nikad
sa onim što su u tebi
davno uveli cvetovi.

Jer i poslednja ljubav
čudna je,
mlada je,
luda je,
i prva – ako je prva,
prva je,
prva je,
prva je,
kao večito novi
i nepoznati svetovi.

To, kako da se voli,
ne uči se iz knjiga,
ne uči se u školi.

To se uči iz sebe
kad se otvori srce,
pa boli,
ili ne boli.

Tu ne vrede unapred
neki računi i znanja.
Jer po hemijskom sastavu
ljubav je najčistija svetlost,
svetlost sa divnim,
fantastičnim
talentom ubrzanja.

Ona je ogromna ljuljaška
između radosti i samoće,
kad se najviše hoće,
a niko ne zna šta hoće.

I niko ne zna šta neće
odavde do ivice sreće.

Sad me, valjda, razumeš:
ljubav je – kad nekog umeš,
ali kad kroz tog nekog
i sebe predivno umeš.

Zato i vredi sanjati.
Zato i vredi želeti.
Šta nas se ostalo tiče.

Zato i vredi kroz život
kao plakate podeliti
svoje šarene misli
koje na večnost liče.

Najzad,
u prvoj ljubavi
rađa se i prva bora
ovde negde na čelu
i celog života te prati.

Rađa se prva tuga
i prva ljubomora.
I prvi put se pati.

Tu boru obriši dlanom.
Preko nje docrtaj drugu
koja će biti prva.
I osmehom je pozlati.

I neka ti se sve bore
kroz koje vreme ore
u zlatne niti razgore.

I drugi put kad se pati,
i peti put kad se pati,
i stoti put kad se pati,
uvek se prvi put pati.

I kad se budemo sreli
u nekom drugom stoleću
i u tvom oku nađem
lepotu sličnu proleću,
i u mom oku nađeš
lepotu sličnu proleću,

nemoj da me prepoznaš.
I ja ću začuđen stati.

To, tada što ćemo dati,
tek prvi put ćemo dati.

Ne pitaj zato otkud
odjednom košava briše.
To možda i nije vetar.
To prva ljubav uzdiše.

Ne pitaj otkud kiše
odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak,
već neko zbog ljubavi plače.

I trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljen ručak
i kao okeani.

Ljubav prva i prava,
upamti:
kad god se javljaš,
znaj:
ti se ne ponavljaš.
Znaj, ti se iznova stvaraš
i na usni nam šaraš
nešto nežnije,

belje.
Ne sećanja.
Već želje.

Oustalom, šta vredi
da se o ljubavi prvoj
i dalje toliko soli.

Izvoli,
sam izvoli.

Pa ako je i tebi
isto ovako – ti kaži.

A ako nije isto,
onda sve ovo ne važi.

Miroslav Mika Antić

(Visited 23 times, 1 visits today)