Isidora Sekulić – BURE / Video: Pripovetku Isidore Sekulić BURE pročitala glumica Mirjana Vukojičić, Zanimljivosti, Tekst
BURE
Odmah se poznaju ona nesrećna mala deca koja iz škole dolaze u praznu kuću, koja znaju Robinzona napamet, i u devetoj godini čitaju Život i patnje u Sibiru i Put u zemlju Vašukulumba.
Poznaju se mali siročići koji rano ostanu bez matere, koji sakrivaju glavu pod jastuke kad prolaze mrtvačka kola, boje se kad noću sat izbija, i imaju mršavo bledo lice i dugačke suve ručice.
* * *
Školski zadaci nisu mi zadavali mnogo brige. Sve je bilo prosto i lako i moglo se već u školi naučiti i zapamtiti. A brat mi je bio nestaško i mali divljak. Podizao je Skadar na Bojani i zaziđivao moje lutke, tražio mravima rtenjaču, prezao skakavce u kola od karata, i više išao na glavi nego na nogama.
Sedela sam dakle po ceo dan sama, u kakvom kutiću, i prevrtala šarene i svetle kartone po leksikonima i knjigama prirodnih nauka.
Tamo se videla kako bukti polarna svetlost, tamo je bilo onih čudnih tropskih biljaka sa fiziognomijama divljih životinja, šuštalo je more i vozile su po njemu grdne galije asirskih veslača, išli su u boj egipatski vojnici, sve jedan kao drugi, sa zapetim strelama i onim čudnim oštrim profilima glave na oba ramena.
Tamo je Karon prevozio duše pokojnika, tamo je bilo namršteno ćutanje zaleđenog severa i strašna smrt u pesku koji ne da vode, tamo su, kao oštre sablje, sevale žute oči kraljevskih tigrova i umiljato se plavile dobre oči skandinavskih belih sokolova.
Tako danas, tako sutra, tako zimus, tako letos, prvo u sobi, pa u hodniku, pa na tavanu, pa u bašti, pa najzad u buretu.
Ja sam to zvala buretom, ali u stvari je to bila jedna grdna kaca, rasušena, razdrmana stara kaca koja je stajala u dnu dvorišta i bez ikakva opredeljenja polagano trunula i propadala. Bočne duge se još nekako i držale, ali se rasušile i isprepucale. Dole nije bilo dna, a dno, okrenuto naviše kao krov, sve se izrešetalo, svaka se daska mogla pomeriti, a mnogo glavnih dasaka nije više ni bilo.
Poodavno sam osećala neki ukus za taj rasklimatani stari dvorac. Između dasaka sam zavirivala u njega, štapićem gurkala i pipala ogromnu i kao kamen tvrdu pečurku, razmicala luliće gustog i ugasito zelenog korova, i volela da slušam sivu melodiju ćutanja i tišine.
Pomišljala sam prvo da u društvu prodrem u bure, ali sam se predomislila i rešila da ta sama ispitam i po robinzonski osvojim.
Jednog ranog letnjeg jutra dograbim sobne merdevine, čekić i sikiricu, popnem se na krov i razmaknem daske po njemu da može sunce unutra, a zatim istavim jednu trulu dasku i s boka da bih i sama mogla da uđem.
Gnjilo i mrtvo drvo nije mnogo ječalo pod udarcima, ali se kaca ipak tresla, i u gustom zamršenom korovu počelo je neko mnogostruko micanje i šuštanje kao što se čuje da kipi i pucka u zemlji kad posle kiše opet grane sunce.
Prvo sam čupala i sekla korov stojeći napolju, a kad se očistilo poveće mestance, uđem unutra, i, koje od želje koje od straha, do ručka sam proredila i utamanila sve šume i luge mrava i gušterova. Ostavila sam, ali razređen, jedan red repuva; ostala je velika pečurka; na onoj utnutoj strani, gde se voda slivala, ostao je red sitnih, bledocrvenih gljivica, i ostala je jedna veštački ispletena paukova mreža.
Zemlja je bila vlažna i crna kao grob, one sitne gljivice izgledale su kao bolesne ospe, a iz gnjilih dasaka je zračila neka zagušljiva mlečna parica. Ali se sve to brzo izmenilo. Brzo je došao neprijatelj vlage i tmine. Ušao je juli sa vrelim i suhim svojim dahom, i sutradan je zemlja već imala koru, gljivice su, kao suhe kraste, pootpadale, a namršteni otromboljeni repuv se nasmešio u zelenijoj boji.
Toga dana sam se uselila u bure. Prvo sam unela malu stoličicu i nad njom razapela stari neki izbeljeni kišobran s kojim su mlađi išli u jesen da pazare. Pa onda sam dovukla svu moju bašticu u loncima, između ostaloga i dva lepa visoka fikusa koji su u buretu izgledali kao palme.
Odmah zatim je ušla gomila tankih drvenih kutija od cigara koje sam grozničavo pribirala, pa čak i kupovala, jer sam u to vreme, od jutra do mraka, izmišljala i rezala galije i lađe.
Ukucam zatim nekoliko klinova i povešam testericu, čekić, stare makaze, kanticu, kutiju s ekserima i kanapima, i dovučem, najzad, staru jednu englesku istoriju gde je bilo puno crteža i rezbarija sa tebanskih i egipatskih grobova, koji su predstavljali more, bure, galije i moreplovce.
S početka je bilo nekog detinjeg straha, i ja bih počešće iskakala iz bureta da se posle male pauze i osluškivanja opet vratim u nj. Ali navika je brzo došla, i ja se od bureta nisam odvajala. I ako je trebalo da me traže, tražili su me u buretu, i ako je trebalo da me nađu, našli su me u buretu.
* * *
Jednog dana, kiša je probila u zoru i zalevala moje bure do same večeri. Sve se napilo vlage i vode, i ceo dan nisam mogla u bure. Bilo mi je neobično i dugo vreme, i čim bi se kapljice malo proredile trčala sam i zavirivala kako je u njemu.
More se razlilo i uzmutilo, a sve drugo omlitavilo i pocrnilo, i samo se čuli bolni tonovi prokisavanja. Pravo mrtvo ostrvo gde crni leptiri, kao mumakaze, gase sjaj i boju cveta na koji padnu.
Pred veče je prestalo da pada, i na dvorištu je opet stajalo ono dobro plavetnilo poznog letnjeg neba. Mesec je igrao na ivici sutona i dugog letnjeg dana koji se teško gasi.
Prvo mi je bilo da strčim i uvučem glavu u bure. Vetrić, koji se spolja nije osećao, prolazio je u nekoj finoj promaji kroz pukotine bureta, i čulo se nešto kao da se gudalom vuče preko staklenih krila vilinskog konjica.
Nad morem, oko Brazilije, neko mlako, meko, klizavo isparenje, a u zelenilu ono zastrašeno disanje biljaka po zalasku sunca. Predmeti se ukosili i nakrivili, stoličica kao da se ljulja, a po merdevinama silazi nešto zeleno i vazdušasto kao vampir mesečine.
A dete se smešilo i volelo kišu i dobru letnju noć i dobro svoje bure.
* * *
Plitke i duboke, velike i male, moje galije se iz dana u dan množile, i na kanapima razne dužine plovila je čitava flota.
Ali su dani opadali, zora se sve teže budila, a moj brod za Braziliju sve je kasnije polazio.
Jednog jutra sam u jesenjem kaputiću krenula na put, i bilo mi je zima, i nisam se ni u Braziliji ugrejala. Toga istog dana, pred veče, odjedared upade u bure, jadan i sav obamro, leptirić s iskidanim i procepanim krilima. Poplašila sam se od tog ranjenika kao od smrti, i dršćućim rukama sam ga podigla sa zemlje. Jedva se micao, i bio je bedan kao kakav mali akrobat koji je u ružičastom trikou sa zlatnim šljokicama maločas pao sa trapeza i prebio obe noge.
Leptirić je zatim umro, i to je bio prvi znak jeseni, i to je bilo, na moje oči, prvo umiranje u buretu. Bojim se od to doba jeseni koja plodovima i bojama laže i vara, a ubija leptire i laste.
Jedne septembarske noći se digla strahovita oluja. Praskalo je i krhalo se i na nebu i na zemlji. Ja sam nemirno spavala, bojala se, i nekoliko puta budila oca.
Te septembarske noći je uvenuo moj letnji san. Vihor je pokidao krov na buretu, razredio i počupao daske sa bokova, porušio i pokrhao moje pokućanstvo, i podavio lađice i izbrisao Madagaskar i Braziliju.
Lonci s cvećem izvrnuti i razbijeni, puno mrtvih buba, a moja stoličica, kao dodola, zatrpana mokrim, prozeblim i mrtvim grančicama. . .
Otac me je držao za ruku i govorio da se bure ne može opraviti, da ga je oluj uništio, i da će sada i tako doći zima. A ja sam vrištala. Vrištala i drhtala s onim bolesnim očajanjem siročeta koje komšijske matere ljubi i u buretu letuje.
I kad se bure sklopilo i leglo, nad drvenom njegovom lešinom jecalo je dete, i mrtva stvar je našla svoga malog pesnika.
* * *
To je mesto, zajedno sa kućom i dvorištem, prodato. . .
Da mi je da ga kupim, da ga uzidam u kulu, da kulu zabravim sa devet ključeva, od vremena na vreme bih se zatvorila u nju, i u mraku i ćutanju bih ludovala da se mogu zazidati tragovi mrtvih dana.
Isidora Sekulić
O KNJIZI
Kada je, godine 1912, u zagrebačkom Savremeniku, bio objavljen prvi prozni rad Isidore Sekulić, Bure, da je to odjednom bilo drugačije no što se tada pisalo i pripovedalo u srpskoj prozi, zabeležio je, u istom časopisu, najpre onaj dirljivi svaštar, ali vidoviti savremenik Matoš:
„U poslednje vrijeme ima mnogo novosti kod Srba i Hrvata, ali kako ih ima malo, vrlo malo literarnih, pročitavši u ovom listu Bure pomislih: — Za tom tobožnjom Isidorom Sekulić krije se jamačno muškarac rafinirane osjećajnosti što nas mistificira ženskim pseudonimom, jer danas nema žene što bi mogla napisati. . . „Telom svojim sam osećala padanje večeri.“ „Tica, svetla kao rasprsnuta zvezda. „Leptir, šaren kao da je kroz dugu proleteo“. . . „Siva melodija ćutanja i tišine.“ (Koja muzika!“)
Jedna nastavnica iz Šapca koja sa prvom svojom knjigom postaje „gotov pisac“, i od prve ulazi u istoriju srpske književnosti, jedna oštra gospođa sa Topčiderskog brda, koja ni u osamdesetprvoj godini nije bila gotova sa poslom, već ga jače radila no ikad u svojoj književnoj službi; jedan autentičan kosmopolit koji se nije skrasio ni u jednoj kulturi ili epohi, i koji je dvostruko više bio ovdašnji no što je, inače, ne mali Englez i Francuz bivao zajedno;
Jedan pesnik koji nije imao mnogo sreće u literaturi, i koji je to umeo da pretvori u jedinstvenu, veliku književnu sudbinu; jedna od ključnih ličnosti moderne srpske literature, koja se nije ostvarila ni u jednoj od svojih petnaestinu knjiga, kojoj su fragmenti takođe bili sudbina, već se ostvarivala.
U svakoj svojoj rečenici, i čitavim svojim pisanjem, čitavim življenjem po svom pisanju, oličavala kad vrhunski mir, kad nasušni nemir poetski i ljudski — ili, ukratko, žena koja se dogodila našoj kulturi, pisac je čije ime stoji na ovim dvema među „Sto knjiga srpske književnosti“.
U toj literaturi, međutim, Isidora Sekulić je oznaka ne samo za jedan nemerljiv književni dohodak, već i za jednu duhovnu formulu zavičajne kulture.
Iz knjige: Isodora Sekulić – PROZA, Izdavač: MATICA SRPSKA i SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA, Novi Sad, Beograd, 1971.
Pročitajte više:
PROZA – Pojam, autori, knjige, citati… / Plejada veličanstvenih
POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora
PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video
BAJKE I LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…
CRTANI FILMOVI – Najlepši crtani filmovi i bajke / Sinhronizovani / Srpski
BISERI POEZIJE – Najlepše pesme svih vremena raznih autora
Knjige u pdf formatu – Biblioteka elektronskih knjiga
Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI…
BISTROOKI – Kutak za bistrooke
Kolorizacija fotografija i foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)