Miroslav Mika Antić – PRVA LJUBAV / Video, Recitacija (poemu govori Mika Antić), Dve verzije pesme, Tekst pesme
PRVA LJUBAV
I
Naiđu tako dani.
Banu u oči kao zvezdane kiše.
Oko nosa se neka šarena nežnost isplete.
I ti — staneš.
I ne znaš: da li si, il’ nisi više
ono obično dete, ono bezazleno dete.
Nekakvo zrno zlata počne u srcu da žulji.
Stidljivost neka u tebi tiho se zasmejulji.
Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.
Ne prepoznaješ svoje ruke:
izgledaju ti kao krila.
Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega neko te čudan posmatra,
neko kome u dahu mirišu suncokreti
i plamte obrazi kao vatra.
Naiđu tako dani.
Mesec ti u potiljak diše.
Zdravo poslednja bajko: kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše il’ s tobom uvis lete.
Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!
Zdravo, čudnovati svete!
II
Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš da opišeš ćutanjem,
da je sagledaš žmureći,
da je dotakneš samo osmehom i šaputanjem.
Vrlo je važno
da o njoj ne brbljaš okolo
i nikom ne daš da je dodiruje.
Ona je providna kao lutkino oko.
Ona je nežna kao tišina koja hoda na prstima.
Ona je jedini nemir koji ume da miruje.
Ona je sve tvoje nedokučivo,
neuhvatljivo,
sve tvoje srebrno i treperavo kao daleko zvono,
a ipak je u tebi, i nešto oko tebe,
pa onda nešto malo onako i još onako,
pa onda ono.
I onda — ono!
III
Nije to nagovaranje, rođeni moji.
Ko neće dalje da veruje — nek slobodno zažmuri.
Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo žuri,
pitanje veće od brda
i veće od dva brda
i jedna treperava duša što veruje u čuda,
i ako se u vama neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,
onda je sasvim svejedno da li žmurite,
ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.
IV
Junaci,
nos u jastuk!
Nek mašta kao lokomotiva leti!
Razumem sve vaše brige
i nespretnosti
i strah.
I evo: pomažem danas svakome da se seti
što se bez razloga duri i smeška u isti mah.
Junaci,
nos u jastuk!
Niko ne mora znati šta je.
Važno je da nešto postoji i da to nešto traje.
Zaista nije nagovaranje:
ko neće dalje da veruje — neka zapuši uši.
Važno je to, što je skriveno u nama,
pod čelom
i u duši.
A ova pesma je oko što vidi i kroz tamu.
Nju nećeš prevariti kao tatu i mamu.
V
Evo o prvoj ljubavi još samo nešto, malo:
nek ne zaboravi niko — ona je ipak večna.
Ona je kao nebo što se uskovitlalo
kad je u zoru palo u ogledala rečna.
Ona će ostati sramežljiva i vitka
u nekim budućim staricama
koje sad krišom sanjaju odrezane vitice
i žure da završe sve zadatke na vreme.
I u nekim budućim penzionerima
koji sad gaze po blatu i skakuću po baricama,
skupljaju sličice fudbalera
i dobijaju jedinicu zbog Pitagorine teoreme.
Ona je najlepša ljuljaška između radosti i samoće
kad se najviše hoće — a niko ne zna šta hoće.
VI
I kad godine minu u beskraj,
u daljinu,
i prođu mnoge lepote,
i svenu mnogi cvetovi,
jedino prva ljubav ostaće negde u oku,
u nekim običnim stvarima,
u požutelim spomenarima,
kao večito novi i nepoznati svetovi.
Zato i vredi sanjati.
Zato i vredi želeti.
— Šta nas se ostalo tiče!
Zato i vredi zapisati i kao plakat podeliti
ove šarene reči koje na pesmu liče.
VII
Najzad,
u prvoj ljubavi rađa se i prva bora
ovde negde na čelu.
I celog života te prati.
Rađa se prva tuga i prva ljubomora.
I prvi put se pati.
I odjednom ti drukčije izgleda čitav svet.
Nešto u glavi gori.
Nešto tutnji.
I vri.
To nije kao matematika.
Tu su dva i dva često — pet.
A često — nisu ni tri.
Ali uvek je sigurno,
sigurno kao kad se diše:
jedan i jedan daju samo jedan.
I ni manje. Ni više.
VIII
Ne pitaj zato otkud odjednom košava briše.
To možda i nije vetar.
To prva ljubav uzdiše.
Ne pitaj otkuda kiše odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak,
već neko zbog ljubavi plače
i trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljen ručak
i kao okeani.
Uostalom,
šta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli.
Izvoli,
sam zavoli,
pa ako je i tebi isto ovako — ti kaži,
a ako nije isto — onda sve ovo ne važi.
(Iz knjige: Miroslav Antić – PRVA LJUBAV, Izdavač: Mladost, Zagreb, 1977.)
II VERZIJA PESME
1.
Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.
Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.
I ti staneš,
i ne znaš
da li si, il’ nisi više
ono obično dete,
ono bezazleno dete.
Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.
Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.
Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.
Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.
Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.
Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.
Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il’ s tobom u nebo lete!
Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!
Zdravo, čudnovati svete!
2.
Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoris ćutanjem.
Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.
Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav – to nije užina
koju drugari dele.
Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima
i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.
Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.
Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.
Ona je malo onako.
Pa još malo onako.
Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.
3.
Nije to nagovaranje,
rođeni moji,
ko neće dalje da veruje,
nek slobodno zažmuri.
Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje
koje nestrpljivo žuri,
pitanje veće od brda
i veće od dva brda,
i jedna treperava duša
što veruje u čuda,
i ako se u vama
neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,
onda je sasvim svejedno
da li žmurite ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.
U tebi skazaljka nekog
nevidljivog magneta
pokazuje odjednom
hiljade strane sveta.
I sve se u krug vrti.
I nema te sile teže
koja bi mogla, ovakvog,
za zemlju da te veže.
Dok lupaš glavu šta je
i probaš da se setiš,
shvati:
ti letiš,
ti letiš!
Prvi put stvarno letiš.
4.
Junaci,
nos u jastuk!
Nek mašta kao lokomotiva juri.
Razumem sve vaše brige
i nespretnosti
i strah.
Žurim da pomognem svakom
da se u sebi šćućuri
i shvati zašto se duri
i smeška u isti mah.
Junaci,
nos u jastuk!
Pileće moje duše,
drugo je kad se praviš
važan pred nekim drugom.
Sada si sam sa srećom.
Sada si sam sa tugom.
Sada si sam sa sobom.
Oblizuj svu noć usne.
Neki se vlažni poljupci,
koji te nisu dodirnuli,
na usni sanjivo suše.
Hajde sad, pravi se važan
pred svojom praznom sobom!
Malo namigni sebi.
Malo se naroguši.
Zapuši ogledalu oči.
I zidovima uši.
Ti misliš da ne znam ukus
šećera koji te guši?
Ti misliš: ja ne znam šta je
to što u duši pevuši?
Ova pesma je oko
što vidi i kroz tamu.
Nju nećeš prevariti
kao tatu i mamu.
5.
Evo o prvoj ljubavi
još samo nešto malo.
Nek ne zaboravi niko:
ona je čudno večna.
Drugi put kad se zaljubiš,
izbriši onu od ranije.
Druga nek bude prva.
Nek bude kao nebo
što se uskovitlalo
kad je u zoru palo
u ogledala rečna.
Treći put kad se zaljubiš
izbriši obe ranije.
Nek treća bude prva.
Nek peta bude prva.
Nek stota bude prva,
ako se pošteno diše.
Kad ljubav brojiš do jedan,
onda je ima najviše.
I kad godine minu
u beskraj,
u daljinu,
pa sretneš poslednju ljubav,
ne upoređuj je nikad
sa onim što su u tebi
davno uveli cvetovi.
Jer i poslednja ljubav
čudna je,
mlada je,
luda je,
i prva – ako je prava,
prva je,
prva je,
prva je,
kao večito novi
i nepoznati svetovi.
6.
To, kako da se voli,
ne uči se iz knjiga,
ne uči se u školi.
To se uči iz sebe
kad se otvori srce,
pa boli,
ili ne boli.
Tu ne vrede unapred
neki računi i znanja.
Jer po hemijskom sastavu
ljubav je najčistija svetlost,
svetlost sa divnim,
fantastičnim
talentom ubrzanja.
Ona je ogromna ljuljaška
između radosti i samoće,
kad se najviše hoće,
a niko ne zna šta hoće.
I niko ne zna šta neće
odavde do ivice sreće.
Sad me, valjda, razumeš:
ljubav je – kad nekog umeš,
ali kad kroz tog nekog
i sebe predivno umeš.
Zato i vredi sanjati.
Zato i vredi želeti.
Šta nas se ostalo tiče.
Zato i vredi kroz život
kao plakate podeliti
svoje šarene misli
koje na večnost liče.
7.
Najzad,
u prvoj ljubavi
rađa se i prva bora
ovde negde na čelu
i celog života te prati.
Rađa se prva tuga
i prva ljubomora.
I prvi put se pati.
Ti boru obriši dlanom.
Preko nje docrtaj drugu
koja će biti prva.
I osmehom je pozlati.
I neka ti se sve bore
kroz koje vreme ore
u zlatne niti razgore.
I drugi put kad se pati,
i peti put kad se pati,
i stoti put kad se pati,
uvek se prvi put pati.
I kad se budemo sreli
u nekom drugom stoleću
i u tvom oku nađem
lepotu sličnu proleću
i u mom oku nađeš
lepotu sličnu proleću,
nemoj da me prepoznaš.
I ja ću začuđen stati.
To, tada što ćemo dati,
tek prvi put ćemo dati.
8.
Ne pitaj zato otkud
odjednom košava briše.
To možda i nije vetar.
To prva ljubav uzdiše.
Ne pitaj otkud kiše
odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak,
već neko zbog ljubavi plače.
I trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljen ručak
i kao okeani.
Ljubav prva i prava,
upamti:
kad god se javljaš,
znaj:
ti se ne ponavljaš.
Znaj, ti se iznova stvaraš
i na usni nam šaraš
nešto nežnije,
belje.
Ne sećanja.
Već želje.
Uostalom, šta vredi
da se o ljubavi prvoj
i dalje toliko soli.
Izvoli,
sam zavoli.
Pa ako je i tebi
isto ovako – ti kaži.
A ako nije isto,
onda sve ovo ne važi.
Miroslav Mika Antić
ZANIMLJIVOSTI, CITATI
„Poemu Prva ljubav napisao sam kada sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, unedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.
To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.
Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.“ – Miroslav Mika Antić
Video: Miroslav Mika Antić govori svoju poemu PRVA LJUBAV
Pročitajte više:
Miroslav Mika Antić – POEZIJA, CITATI, ZANIMLJIVOSTI, PROZA
POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora
PROZA – Pojam, autori, knjige, citati… / Plejada veličanstvenih
PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video
BAJKE i LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…
Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI…
Knjige u pdf formatu ~ Biblioteka elektronskih knjiga
BISTROOKI – Kutak za bistrooke
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)