Ознака: Sveti Sava

Desanka Maksimović – SAVIN MONOLOG

Desanka Maksimović – SAVIN MONOLOG / Tekst pesme:

Noćas će kroz san roditelja mojih slutnja teška
zamahati crnim ogromnim krilima,
i braće moje kroz srca viteška
strah će minuti.

A ja ću već biti daleko od rodnih sela,
na domaku svetogorskih tihih manastira,
klečaću već kraj manastirskog praga bela
pun molitve i mira.

I kad bekstva sinovljeg stignu tužni glasi
do vlastele naše i kneževa,
rezaće već sveti oci moje vlasi;
i duša pod nebom jutarnjim kao ševa
biće visoko.

A kad mati moja pruži ubogom komad kruha
i pomene u molitvi ime izgubljenog čeda,
srce će kucati moje ispod svešteničkog ruha
i spaziću gde me Hristos pravo u oči gleda.

Kucnuo je čas svetog zaveta.
Nikad više videti neću mili očinski krov,
ni slušati blagog majčinog saveta,
ni s braćom mladom krenuti u lov.

Nikad više sa ovih kneževskih trpeza
neću čuti zvuk kupa i kondira,
i odore svoje carske od zlatnoga veza
zauvek skinuću.

A kad manastirske prekoračim prage mirne,
u osamljenička kad stupim dvorišta
i udahnem miris svete smirne,
duša moja od života više ništa
neće tražiti.

Moliću se tada za spas srpskog roda,
za roditelja svojih blag i pobožan kraj,
i da braća moja kroz život idu svetla hoda,
kao anđeli kroz raj.

Desanka Maksimović

NARODNE LEGENDE O SVETOM SAVI

NARODNE LEGENDE O SVETOM SAVI

SVETI SAVA I ĐACI

Sveti Sava bio je i učitelj. Jednom njegovom đaku, jedan put, nestane zastrug meda. Da bi pronašao kradljivca Sveti Sava uzvikne glasno svojim đacima: “Ko je ukrao med pašće mu danas pčela na kapu”. Kad su đaci posle izašli na ručak, onaj što je ukrao bio med neprestano je pazio da mu pčela ne padne na kapu, i tako je u krađi uhvaćen.

SVETI SAVA NASELIO BOSNU

Kad je Sveti Sava prošao Bosnom video je da je zemlja rodna, a malo duša u njoj; a u Hercegovini video je, kako se sirotinja pati. Pa stoga reče: „Ljudi Božji, ajte sa mnom, ja ću vam kazati gde se nećete patiti od ljute nevolje.“ Ljudi pođu za njim i Sveti Sava ih prevede u Bosnu. Na njega se ugledaju drugi siromašni Hercegovci, te su se posle i oni sami selili u tu zemlju.

SAVINI LONCI

Na Ibru ima mesto Grnčić (lončić). Tu, u koritu Ibra, nalaze se rupe, prozvane Savini lonci. Sveti Sava bio je željan ribe, pa je zamahnuo štapom i odmah postadoše te rupe, u koje je padala riba. Sveti Sava je samo zalazio od jednog lonca do drugog i rukom hvatao ribe. Tako se tamo hvata riba i danas, po blagoslovu Svetog Save.

BAŠ-ČARŠIJA

Jedne godine, usred ljeta, uputi se Sveti Sava iz kršne Hercegovine, svoje mile postojbine, u ravnu Bosnu, pa obišavši je svu unakrst dođe naposletku i u šeher Sarajevo. Baveći se tako Sveti Sava u pitomome Sarajevu dođe i na sarajevsku čaršiju, gdje zateče na hiljade ljudi.

Sveti Sava ne viđe niđe toliko sakupljena svijeta na jednom pazaru, pa u čudu reče: „Ovo je baš čaršija!“ Od toga vremena i prozva se sarajevski pazar „Baš-čaršija“.

ZAŠTO JE JELKA ZELENA

Sveti Sava, posle dugog putovanja po svijetu, oslabi i ostari. Došavši jedanput u planinu sjedne pod jednu jelku da se odmori. U taj mah pozove ga Bog sebi. On se sa toga mjesta vaznese na nebo i blagoslovi jelku. Od tada ostane jelka blagoslovena. a da se to zna ostane zelena i ljeti i zimi.

VODA SVETOG SAVE

Iznad sela Rudnice, u studeničkom kraju, na bregu Boroviku ima u steni šupljina sa vodom, koja nigde ne otiče. Ta se voda zove Voda Svetog Save. Narod veruje da je tu dolazio Sveti Sava, da je blagoslovio vodu i da je stoga lekovita. Svakog mladog petka i nedelje nevoljni tamo odlaze i traže pomoći od glavobolje, okobolje itd. Kod te se vode skuplja sabor o Svetom Savi i Đurđevdanu. Veruje se, ko na Svetog Savu izjutra prvi do te vode stigne, biće srećan, te narod još od ponoći trči tamo.

KRST SVETI SAVA

u Gnjilanu postoji i danas na zapadnoj strani sela krst od kamena koji se zove Sveti Sava. I samo mesto na kom je ovaj krst zove se Sveti Sava. Najstariji ljudi pričaju da je ovaj krst tu od pamtiveka. Pre mnogo godina celo je selo slavilo Svetog Savu, a do pre 50—60 godina jedna je porodica (Džirdžinci) mesila kolač za Svetog Savu. Za vreme poslednjeg rata s Bugarima, Bugari su taj krst oborili, ali su ga seljani opet namestili. Jednom odavno je taj krst bio prenesen bliže selu, ali se on sam noću vratio na svoje mesto.

SAVOV LONAC

Uz reku Studenicu, u šumi, nalazi se izdubljena stena, koja se zove Savov lonac. Priča se da je tu Sveti Sava ležao, te se i sad poznaje gde mu je glava bila i stope gde je gazio.

SAVIN LUKAC

Na Durmitoru ima mesto zvano Savin Lukac. Narod priča da je tu Sveti Sava sijao luk.

RIBLJE JEZERO

Sila Sava otpočinuo kod izvora Srndaljice u Jezerima, i tu sa svojim đakom sio te ručao. Pred njima je bilo jezero. Đak reče: „Lijepog jezera. još da u njemu ima ribe!“ Tada Sveti Sava, koji je imao za ručak ribe, uzme jednu kojoj je bila otpala donja ralica i baci je u jezero i blagoslovi. Od tada se to jezero zove Riblje i puno je ribe i svakoj je kraća donja rilica od gornje.

Sveti Sava i roditelji s malim detetom

Doneli otac i mati novorođenče u crkvu Svetom Savi i zamolili da dete blagoslovi i da mu sreću.

„Ja ću ga bagosloviti, ali mu sreću možete dati samo vi njegovi roditelji, ako zarano naučite: da radi, da štedi, da ne laže, da ne krade, da sluša, da je pobožno, da poštuje starije, da je u svačemu umereno; a naročito ako ga budete uputili da dobro čuva svoje zdravlje“.

Roditelji poslušaše sveca pa od njihovog deteta postade dobar, radan, pošten i pobožan čovek. To se posle čulo na daleko pa su sa svih strana dolazili mnogi ljudi i dovodili malu decu Svetom Savi da ih blagoslovi i da im sreću. A Sveti Sava je svima govorio kao i onima prvima.

SELO SAVOVO

Preko brdašca, od isposnice Svetog Save, kod Studenice, nalazi se selo Savovo sa razvalinama stare crkve koja se zove Savovska.

CRKVA SVETOG SAVE

U selu Gračacu, nedaleko od Žiče, nalazi se stara crkva, koja se zove crkva Svetog Save. Za nju se priča da ju je podigao Sveti Sava onda kad i manastir Žiču i da je i sama bila manastir i metoh žički. Na južnoj strani od crkve, u planini Goču, jedan se vis zove Savina trpeza, a drugi Savin laz. Na levoj strani Gračačke reke nalazi se zaselak sela Gračaca koji se zove Savovci. Za sve ove nazive narod drži da vode poreklo od Svetog Save.

SVETI SAVA I ĐAVO

Pošao sveti Sava preko jedne planine, pa srete đavola. Kad ga đavo ugleda, uplaši se i šćedne da pobegne, ali ne mogne, pa se tada sretnu na putu.

Sveti Sava rekne đavolu: „Pomozi Bog!” a ovaj odgovori: „Nije ti za tim stalo.” — „Kako si?” reče Sveti Sava; a đavo mu odgovori: „Šta je tebi briga, kako sam.” — „Kuda hoćeš?” Upita ga sveti Sava; a ovaj odgovori: „Ni za tim ti nije stalo.” — „Šta bi radio?” reče sveti Sava; a ovaj mu odgovori: „Radio bih bašču, kad bih imao mršave zemlje i takvog ortaka.” Onda sveti Sava kaže đavolu: „Ako baš hoćeš da radiš baštu, evo sam ti ja ortak, no da se dogovorimo, kako ćemo i šta najpre sijati, i ko će sjeme nabavljati.” A đavo mu odgovori: „Ako me i mrzi s tobom radigi, i opet ti se pokoriti neću, ali hoću da načinimo ugovor, pa da otpočnemo raditi.”

Sad se dogovore, da posade najpre mrki luk; ovo i učine. Kad luk počne da raste, došao bi đavo, pa gledao kako su lijepa i dobra pera u luka, a ne gledaše šta je u zemlji. Kad luk u najvećoj snazi bude, onda sveti Sava pozove đavola, te dođoše. „E,” reče sad sveti Sava đavolu, „pola je moje, a pola tvoje, pa biraj koje voliš.” Videći đavo silna pera u luka, prevari se i uzme ono što je na zemlji, a sveti Sava uzme ono što je u zemlji. Kad luk stane zreti, dolažaše đavo počesto da ga obiđe, ali mu ne bijaše milo, kad vidi, de pera trunu i suše se. Luk sazri, pera sva uvenu; a sveti Sava povadi luk i odnese ga.

Ovo đavola vrlo ožalosti, pa se riješi, te još jedan ugovor sa svetim Savom učini, da posade kupus, pa đavo reče: „Ja ću ono, što je u zemlji, a ti ono što je na zemlji.” I tako bude. Kupus posade, i ovaj sve rastijaše više i razvijaše svoj list, dok se i glavice ukažu. Videći ovo, đavo mišljaše: kad je ovolika čvonta na zemlji, ta kolika mora biti u zemlji, pa se vrlo radovaše. Kad u jesen bude, sveti Sava dođe, te kupus posiječe, a đavolu ostavi korenje. Malo zatim eto ti i đavola, tu su gajde, tu su svirale, huka, buka, pjesma i arata velika. Pa čim jedan koren izvadi i vidi, da nema ništa, prenemogne se od muke, pa onda umoli svetoga Savu da još jedan ugovor načine, da poseju krompir, pa onda, što je u zemlji, to neka bude svetoga Save, a što je na zemlji, to da njemu ostane. Ovako i učine. Posiju krompire. Krompiri izniknu, ukaže se najprije cimina, pa onda cvijet, a za ovijem bobe. Videći ovo, đavo se stane smijati i svetom Savi prkositi. No kad bude u jesen, onda cimina opadne i istruhne, a sveti Sava povadi krompire, pa u trap.
Nadimaše se đavo, da pukne od zla. Videći ovako sebe prevarena, kajaše se što je sa popom imao posla, pa opet umoli svetoga Savu, te poseju pšenicu i ugovore: što je na zemlji, neka bude svetoga Save; a što je u zemlji, to da bude đavolu. Kad pšenica poraste i klasa, đavo dođe nad ogradu, pa gledaše koliko je izrasla i govoraše: „Iz maloga zrna naraste ovolika stabljika!” Kad bude jesen, onda sveti Sava pozove žeteoce, te pšenicu požnju, a đavolu strn.

Sad đavo stane plakati, pa od ljutine reče: „Baš hoću s tobom još da posadim vinograd, pa šta bude; i ako me još i ovde prevariš, onda on našeg ortakluka nema ništa.” I tako posade vinograd. Kad vinograd treće godine rodi i pokaže se vrlo lijepo grožđe, onda se sastanu da biraju, šta ko voli. Sad sveti Sava upita đavola: „Šta voliš, ortače, ili čorbu ili gustižu?” A đavo odgovori: .„Ja ću gustižu, a tebi načast čorba.” Kad vinograd sazri, onda sveti Sava obere grožđe, metnu u kacu, pa poslije istoči vino, a đavolu ostane džibra. Sad se đavo domisli, te u džibru naspe vode, načini kazan i prepeče rakiju; a Sveti Sava tek njemu, pa mu reče: ,Šta je to, ortače?” A ovaj mu odgovori: „Pečem rakiju, pobratime!” Onda sveti Sava rekne: „Dajde, ortače, da vidim valja li.” A ovaj mu natoči u čašu; sad sveti Sava srkne jednom, drugom, pa treći put i prekrsti se; a đavo pobjegne i reče: „Vala, to je staru lijek, a mladome bijes!” pa tako iščezne. I više ga nikako nema tamo gde čuje da je pop.

~

Savin kult se razvio u celom srpskom narodu. Naročito je jak bio u mestima koja su na bilo koji način bila povezana sa njegovim životom i radom, pogotovu u manastiru Mileševa i njegovoj bližoj okolini. Kada se u poznom srednjem veku iz Huma, izdvajanjem iz Bosne razvila posebna državna jedinica, Savin kult je i ovde ojačan.

U doba turske vlasti Sava je među Srbima nazivan učiteljem, prosvetiteljem i novim apostolom. U to doba Savin kult je već bio daleko prevazišao granice nekadašnje srpske države. Širio se i u Rusiji, naročito u doba vladavine cara Ivana Groznog. Starac Isaija, ruski kaluđer, doneo je sa Svete gore u Rusiju jedan rukopis Teodosijevog Žitija svetog Save koje je zatim intenzivno prepisivano u Rusiji tako da su ga posedovale mnoge biblioteke.

Tursko spaljivanje Savinih moštiju 1594. godine u Beogradu u znak odmazde protiv pobunjenih banatskih Srba nije smanjilo poštovanje koje je srpski narod gajio prema svetom Savi. Kult sv. Save snažno se širi posle 1775. godine kada ga je karlovački sinod uvrstio među srpske narodne svece.

Sveti Sava – ŽITIJE SVETOG SIMEONA

Sveti Sava – ŽITIJE SVETOG SIMEONA (odlomak)

U sedmi dan meseca februara poče nešto malo oslabljivati časna starost njegova. I tu odmah blaženi starac, gospodin Simeon, mene – nedostojnog i umanjenog u svemu, pozva, sa tihošću poče mi svete, i časne i slatke reči govoriti:

„Čedo moje slatko i uteho starosti moje, sine, reči moje pazi, ka mojim, pak, rečima priklanjaj svoje uho, i da ne oskudevaju istočnici života tvoga, sačuvaj ih u svom srcu, jer život su svima koji ih nađu. A svakim čuvanjem čuvaj svoje srce, jer od njih su ishodišta života. Ukloni od sebe oštra usta i uvredljive usne daleko od sebe odbaci. Oči tvoje pravo da gledaju i veđe tvoje da pokazuju pravo.

Prave puteve stvaraj svojim nogama i puteve svoje ispravljaj. Ne skreći ni desno ni levo, jer desne puteve zna Bog, a razvraćeni su oni koji su s leva. Ti, pak, prava čini učenja tvoja, a hođenje tvoje u miru da bude. Sine, moju premudrost pazi, a ka mojim rečima priklanjaj tvoje uho, da sačuvaš moju misao dobru, a osećaj mojih usana kazujem ti.

‘Čuvaj, sine, zakon oca tvoga, ne odbaci pouke matere tvoje.’

‘Sine moj, sada poslušaj mene i blažen bićeš, jer blažen je muž koji posluša mene i čovek koji puteve moje sačuva. Ne mešaj se sa bezumnima. Zaišti premudrosti, da poživiš. Ispravi svedočanstva u razum. Jer onaj koji kori zle, primiće sebi dosadu, a onaj koji kori nečastivog, poreći će sebe. Ne ukorevaj zle, da ne omrzne tebe.

Kori premudrog, i zavoleće te. Ukaži premudrom na krivicu, i mudriji biće, a pouku pravedniku, i nastaviće da je prima. Početak premudrosti je strah Gospodnji i savet svetih je razum, a razumeti zakon misao je dobra. Jer ovim dobrim običajem mnogo ćeš poživeti i produžiće ti se godine života“.

I podigavši ruke svoje blaženi, položi ih na vrat moj grešni, i poče plakati žalosno, slatko svoje celovanje darujući mi, poče govoriti: „Čedo moje ljubljeno, svetlosti očiju mojih, i uteho i čuvaru starosti moje! Evo, već prispe vreme rastanka našeg. Evo me već otpušta Vladika s mirom, po reči njegovoj, da ispupi se rečeno: ‘Zemlja si i u zemlju ćeš poći’. A ti, čedo, ne tuguj gledajući moj rastanak, jer čaša ova svima je zajednička. Jer ako se ovde rastajemo, tamo ćemo se opet sastati, gde više nema rastanka”.

I podigavši prečiste ruke svoje i položivši ih na glavu moju, govoraše: „Blagosiljajući, blagosiljam te! Gospod Bog blagosloven pospešiće spasenje tvoje, i neka poda ti umesto zemaljskog blagodat i milost i carstvo nebesko, i neka ispravi put života tvoga, kojim ranije od mene poteče, imajući nerazdvojnu sa sobom, ovde i tamo, moju, ako i grešnu molitvu!”

A ja, pavši ničice na prečasne noge njegove, sa suzama govorah: „Mnogih i velikih darova nasladih se od tebe, blaženi gospodine moj Simeone! A zaboravan za sve pokazah se, jadan i nekoristan, izjednačih se sa stokom nesmislenom i upodobih se njima, ubog bivajući dobrim delima, a bogat strastima, sramom ispunjen, slobode Božije lišen, osuđen od Boga, oplakan od anđela, smehu izložen besima, ukorevan svojom savešću, zlim svojim delima posramljen.

I pre smrti mrtav bivam, i pre suda sam se osuđujem, pre beskonačne muke sam sebe mučim očajanjem. Zbog toga, pripadam ka prečasnim nogama tvojim klanjajući se, ne bih li ja, nepopravljiv, zbog tvojih prečasnih molitava, neko malo dobio olakšanje u strašni onaj dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista!”

A kada je došao osmi dan toga meseca, reče mi:

„Čedo moje, pošalji mi po oca duhovnog i po sve časne starce Svete Gore, da dođu k meni, jer se već približava dan ishoda moga!” I pošto se ispuni zapovest njegova, dođe mnoštvo crnaca kao do-bromirisnih cvetova koji cvetaju u toj svetoj pustinji. I došavši k njemu, mir i blagoslov primiše jedan od drugog, i ne dade im otići od sebe. Govoraše im:

„Provedite kod mene dok telo moje, svetim i časnim vašim pesmama opevavši, ne pogrebete!”

A blaženi starac od sedmog dana pa sve do pokoja svog ne okusi hleba ni vode, samo se svakog dana pričešćivaše svetim i pre- časnim tajnama, telom i krvlju Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista.

Jedanaestog dana tog meseca videh ga kako se sprema za odlazak i rekoh mu: „O, blaženi gospodine Simeone! Evo već blagi tvoj sprema se ishod u pokoj tvoj. Da, već slušao sam kako si blagoslovio nasledstvo svoje, ali i sada svoj poslednji blagoslov daj im!”

A on, podigavši ruke, poče sa suzama govoriti: „Trojice sveta, Bože naš, slavim te i blagosiljam te, i molim te i predstavljam te, jer po treći put dajem blagoslov nasledstvu mome. Gospode Svedržitelju, Bože otaca naših, Avramov, Isakov, Jakovljev i semena pravednoga, sačuvaj ih i ukrepi u državi bivše vladavine moje, i pomoć Presvete Bogorodice i moja, iako grešna molitva neka je sa njima od sada i do veka.

A pređašnju zapoved dajem im: ‘Imajte ljubav među sobom! A ko od njih odstupi od onoga što sam im ja naredio, gnev Božiji neka proguta njega i seme njegovo!’”

A ja sam na sve to rekao: „Amin!”

Kada je došao dvanaesti dan toga meseca, reče: „Čedo moje, donesi mi Presvetu Bogorodicu, jer takav imam zavet, da pred njom ispustim duh svoj”.

I kada je bila ispunjena zapovest, i veče kada je nastupilo, reče: „Čedo moje, učini ljubav, položi na me rasu, koja je za pogreb moj, i spremi me potpuno na sveti način, kao što ću i u grobu ležati. I prostri rogozinu na zemlju, i položi me na nju, i položi kamen pod glavu moju, da tu ležim dok me ne poseti Gospod da me uzme odavde”.

A ja, sve ispunivši, učinih što mi je on zapovedio.

A svi mi gledasmo i plakasmo gorko, gledajući na ovom blaženom starcu takva neiskazana Božija proviđenja. Jer kako je i ovde, u državi svojoj, molio u Boga i dade mu, tako ni do ovoga časa ne htede ni jedne stvari lišiti se duhovne, već sve Bog ispuni njemu. Jer, zaista, braćo moja ljubljena i oci, čudo beše gledati: onaj od koga bojahu se i treptahu sve zemlje, taj izgledaše kao jedan od tuđinaca, ubog, rasom obavijen, ležeći na zemlji, na rogozini, i kamen mu pod glavom, i svi mu se klanjaju, a on skrušeno moli od sviju proštenja i blagoslov…

A noć kada nasta, pošto su se svi oprostili i bili blagosloveni od njega, otidoše u ćelije službe vršiti i nešto malo odmora oku- siti. A ja sa jednim jerejem, koga ostavih sa sobom, provedoh kod njega svu tu noć.

A ponoć kada bi, utiša se blaženi starac, i više mi nije govorio. A kada bi jutro, i započe pojanje crkveno, odmah prosvetli se lice blaženog starca, i, okrenuvši se ka nebu, reče:

„Hvalite Boga među svetima njegovim, hvalite Ga i na utvrđenju sile njegove.”

A ja mu rekoh:
„Oče, koga vide te govoriš?”

A on, pogledavši me, reče mi: „Hvalite Ga i na silama njegovim, hvalite Ga i po premnogoj vladavini njegovoj!”

I ovo rekavši, odmah, prebožastveni duh svoj ispustivši, usnu u Gospodu.

A ja, pavši na lice njegovo, plakah gorko dugo časova, i ustavši, blagodarih Bogu što sam takav kraj video ovog prepodobnog muža.

Sveti Sava

SVETI SAVA – Priče, pesme, narodna predanja, legende…

Sveti Sava (svetovno ime Rastko, monaško ime Sava; rođen oko 1175. godine u Rasu, umro 14. (27.) januara 1236. u Trnovu, Bugarsko carstvo) je bio najmlađi sin srpskog velikog župana Stefana Nemanje, svetogorski monah, jeromonah i arhimandrit Studenice, prvi arhiepiskop autokefalne Srpske arhiepiskopije, diplomata, zakonodavac, književnik i hodočasnik.

Široko se smatra jednom od najznačajnijih ličnosti srpske istorije, a Srpska pravoslavna crkva ga slavi kao sveca. Njegova ličnost je ostvarila veliki uticaj na srednjovekovno srpsko književno stvaralaštvo, a njegov kult se vekovima neguje u srpskom narodu.

HIMNA SVETOM SAVI – SVETOSAVSKA HIMNA

Sveti Sava – ŽITIJE SVETOG SIMEONA

Desanka Maksimović – SAVIN MONOLOG

PRIČE I NARODNA PREDANJA O SVETOM SAVI

Miloš Crnjanski – SMRT SVETOG SAVE

NARODNE LEGENDE O SVETOM SAVI

Miloš Crnjanski – SMRT SVETOG SAVE

Miloš Crnjanski – SMRT SVETOG SAVE

O Bogojavljenju, bugarski patrijarh — kako Teodosija beleži — „pretpostavljajući“ Savu, molio ga je da odsluži svetu službu. Sava je te godine u Bugarskoj osvetio bogojavljensku krstionicu. On je svojom rukom škropio, tog dana „cara i sve i sve koji su bili“. Posle crkvene svečanosti počašćen je kao visoki gost za trpezom carevom, zajedno sa bugarskim patrijarhom.

Nema sumnje da je Sava, posle tog dugog i teškog putovanja po Aziji, a svakako i posle duševnih potreba koje je mogao imati u svome radu na poboljšanju političke situacije svojih sinovaca, bio teško umoran i iznemogao. Njegov odmor u Bugarskoj sve se više odugovlačio.

U dvorskom životu, ispunjenom lovovima u dalekim šumama i planinama, kao i burnim svečanostima, uobičajenim kod bugarskih boljara, svakako već nije učestvovao. Davno je bilo prošlo ono vreme kada ga je arhiepiskop ohridski optuživao, da živi životom kondotijera, i teokrate u raskošnom oklopu.

Car bugarski, polazio je da lovi zver u podgorju i, pre no što je krenuo, pokušao je da svog rođaka zadrži kod sebe, na duže vreme. „Zbog zimnje nevolje — veli Teodosija da je car govorio — prebudi s nama kao u svom domu čak do Vaskresenja Hristova i kad potom bude pogodno vreme otići ćeš u svoju zemlju“.

Tako je Sveti Sava prezimio u Trnovu, služen bugarskim dvorjanima i velikašima. Asen stavio mu je na raspoloženje i poklone i zlato da njima daruje one koji su mu dolazili, jer se o njemu beše pročulo, da ga mole i da mu traže blagoslov. „Radujući se — veli Teodosija — pošto je uspeo da starog arhiepiskopa, koji beše obišao dobar deo tada poznatoga sveta, zadrži u svom domu, Asen II pošao je sa svojim velmožama u lovove.“

Ali je iznemoglom Savi, posle odlaska careva, u tim zimskim snežnim danima, došlo doba da umire. Zima je te godine u Bugarskoj bila jaka, a žalost života i oslabelost iznurenog tela Savinog već tolika, da nije mogao izdržati te hladnoće, posle onolikih žarkih žega azijskih pustinja. Naslutivši da će umreti u Bugarskoj, sin Nemanjin mirno je i pribrano rešavao o poslednjim svojim potrebama. Njegovu pratnju i učenike, sa kojima je putovao beše slabo zdravlje Savino uznemirilo, ali ih on prizva i naredi im da popišu sve svete i časne stvari koje behu pokupovali i sabrali u Palestini i Siriji, u Egiptu i u Vavilonu.

Arhiepiskop koji je u Srbiju dovodio slikare i „mramornike“, sa kojim su došli na dvor raških kraljeva i mnogi učeni teolozi toga doba, brinuo je i na svom poslednjem času o duhovnim potrebama svoje zemlje i svoga naroda, uzvišenim, prema shvatanju onoga vremena. Tako je, dan-dva pre no što će umreti, posmatrao, kako u Srbiju polazi dugi karavan njegove pošiljke „odežda svećenstva i svećnjaka zlatkovanih i biserom ukrašenih i drugih sasuda crkvenih, mnogo moćiju svetih“.

Samo onaj ko poznaje, posle tolikih mutnih stoleća i turskih pljačkanja, divne ostatke tog srednjevekovnog bogatstva srpskih manastira i crkava, od kojih su svakako samo najređi i ne najraskošniji, sačuvani do XVII veka, pri povlačenju srpskom u naše, zapadne krajeve, može slutiti veliku vrednost, sa gledišta istorije umetnosti, koju Savin skupljački rad, u to doba, predstavlja.

Sa dubokom verom da je duša moćna i kroz daljine, on šalje poslednji „mir“ raškom kralju, sinovcu svom i arhiepiskopu Arseniju, nasledniku njegovom u Srbiji. Ali pri tom poslednjem svom, državničkom, obredu, koji je sad već dolazio kao sa nekog drugog sveta, sin Nemanje, — to životopisci izričito podvlače — šalje molitvu „mira“ i „svoj zemlji ljudi svojih“. U podacima o Svetom Savi i u pisanju njegovih učenika, već u to rano doba srednjevekovnih stoleća izrazito se ponavljaju misli rodoljublja. Na poslednjem času, tome teologu i poznavaocu dogmata, prvom srpskom arhiepiskopu, na duši je misao, koja se može slobodno nazvati: Srbija.

Većinu učenika svojih uputio je u Srbiju sa tim svojim darovima, a „malo njih“ sa njim ostadoše. Zatim je obavio poslednju ceremoniju darivanja bugarske kamenjem ukrašene stvari crkvene. U poslednjem trenutku, saziva sirotinju i daruje sve što ima. Tek kada ništa nije kod sebe ostavio — veli životopisac — tek kada je sve razdao, povukao se u svoju samoću. Videvši da će umreti, on je video i tihu radost svoju što mu se želja ispunjava, a tu želju jasno su nam sačuvali izvori. Ona je mistična i teološka, monaška, ali karakteristična za Nemanjinog sina. Sava — kaže knjiga starostavna — „pohvaljivaše Boga što hoće da primi duh njegov u tuđim stranama.“

Joakim, bugarski patrijarh, videvši da će im gost još tih, zimskih dana, umreti, želeo je da se to javi caru u lovu. Ali je kod Save već bila nastupila ona žudnja odlaska od svega zemaljskog i ljudskog, rastanka od svih i svakoga, koja vuče, otkad je sveta i veka, sve velike duše, pred smrt, u samoću gde nemaju svoga nikoga. „Otidi u svoju ćeliju i ne smetaj mi da u tišini duh svoj predam Gospodu“ — bile su poslednje reči prvog srpskog arhiepiskopa, gorke, ali uzvišene u svojoj tišini.

Na samrti, u snežno jutro, daleko od celog svoga života. Sava izdiše mirno i radosno. Nemoguće je čitati bez potresenosti na tom mestu životopisca koji zapisuje žalosno! „kao da mu dođoše neki odavno mu dragi saigrači, Sava bi veseo duhom, svetao i u licu neiskazano se pokazivaše.“

Ono što sin Nemanje na samrti nije bio odredio, to je bilo pitanje: gde da mu telo počiva? Patrijarh bugarski, sa velmožama i visokim sveštenstvom, bio je u neodumici gde da Svetoga sahrane. Asen II, kada u lovu doznade za smrt svoga rođaka, „mnogo je negodovao na patrijarha, što je utajio bolest Savinu od njega.“

Po želji bugarskog cara, srpski arhiepiskop sahranjen je u Trnovu, u manastiru koji je Asen II bio sazidao. Njegova sahrana izvršena je velikom svečanošću, a car je lično, pri tom pogrebu, razdao čitavo blago siromasima. Na grobu Savinom Asen II podigao je raskošnu grobnicu i pokrio je grob carskom bagrenicom“, osetivši i dinastički značaj, na Balkanu, svoga rođaka.

U Srbiji, međutim, Savinom smrću najviše beše potresena pravoslavna crkva. Molba da se njegovo telo prenese u otačastvo potekla je, izgleda, iz patrijaršije, njegovog naslednika Arsenija. Vezan uspomenama, i lično, za prvog arhiepiskopa, Arsenije, koji je sebe smatrao njegovim neposrednim učenikom, molio je Vladislava da ne ostavlja „oca njinoga“ koji je podneo „mnoge podvige i bezbrojne trude radi srpske zemlje“ da leži van svojega otačastva. Već tada, Arsenije smatra Savu, za tvorca crkve i kraljevstva i svih ustava i zakona pravoslavlja.

Njegova misija na dvoru imala je uspeha. Kralj Vladislav, pri kraju godine, šalje jednog od najčasnijih njegovih velmoža u Bugarsku, svome tastu, da izmole prenos tela Savina.

Ne može se sumnjati u iskrenost žalosti Asena II, kad je video da će morati da dozvoli prenos tela svoga gosta i prijatelja. Njegovo mišljenje bilo je da bi Vladislav imao prava da traži da mu izda telo Savino, kad bi ležao „bez časti i bez pažnje“, ali pošto je Sava umro kod njega „kao što bi i među njima“ i pošto Savino telo leži u crkvi „i sa velikom počašću“, ne bi trebalo da traže prenos njegovog tela u Srbiju. U svakom slučaju, pri molbi prvog izaslanstva Vladislavljevog, Asen II odbio je da ispuni molbu Srbalja.

Ali je Vladislav, koji je i sam sa godinama naginjao misticizmu, kao i njegov stariji brat, sa kojim se nekada, mrzeo i krvio, već bio dirnut mišlju da svog strica, u tuđoj zemlji, ne ostavlja. Njegovo izaslanstvo, brojnije i uglednije, ponovo se javlja na bugarskom dvoru i moli za prenos tela Savina, a car se poče nedoumevati.

Zanimljiv je podatak, u životopisu monaha Teodosija, da je stvar prelomilo zlato, jer Vladislav podmiti bugarske velmože, patrijarha i carske savetnike. Pošto je izvršena takva diplomatska priprema, Vladislav je lično krenuo sa svojim dvorom, tastu u Bugarsku.

Tako je telo Svetoga Save svečano ispraćeno u Srbiju, nošeno srpskim episkopima i blagorodnicima. U Raškoj se — kako veli Teodosija — izlivaše narod sa svih strana da vidi sahranu Savinu i da mu se pokloni. Kroz srpsku zemlju, Savin kovčeg nosili su kralj Vladislav i njegovi blagorodnici. Vladislav je sahranio strica u velikoj crkvi vaznesenja Gospodnjeg, u njegovoj zadužbini Mileševi. Tu je počivalo sve dok ga, po predanju, 1594. godine, Sinan Paša nije preneo u Beograd na Vračar i spalio. Tako se prah Svetoga Save — kako lepo veli jedan naš pisac — rasu po celome Srpstvu.

1934.

Miloš Crnjanski

KAKO SE RODIO SVETI SAVA – Narodna predanja i priče

KAKO SE RODIO SVETI SAVA – Narodna predanja i priče

Za vreme zidanja Studenice dopadne se caru Nemanji neka vrlo lepa devojka iz okoline i on zaželi da je dobije. Kad to saznadu kaluđeri, koji su se odnekuda takođe bili tu dok se manastir zidao, reše da ga sačuvaju od greha. Odmah naruče da dođe carica, kažu joj zašto su je pozvali i u veče je podmetnu caru umesto one devojke.

Car misleći da je to ona devojka provede s njom do zore. U zoru mu ona potraži zlatan prsten s prsta, da bi ga se imala po čemu sećati, i on joj ga dade.

Za tri godine gradeći manastir Nemanja nikako nije išao kući, niti je viđao carice. A ona devet meseci posle one noći rodi muško dete.

Kad čuje Nemanja, da je carica rodila, poruči joj da ga ne čeka, jer će je, ako je zateče kod kuće, za neverstvo pogubiti. Ali ga ona nije poslušala, nego kad dođe car kući ona mu pokaza prsten i ispriča sve, kako se bila dogovorila.

Muško dete, koje se Nemanji tad našlo, bio je Sveti Sava.

Izvor teksta: Časopisa za književnost, umetnost i kulturu „BUKTINJA“, Izdavač: „Krajinski književni klub“ Negotin, 2012.

SVETI SAVA I HILANDARSKA TROJERUČICA – Hilandarsko predanje – Narodna predanja i priče

SVETI SAVA I HILANDARSKA TROJERUČICA – Hilandarsko predanje – Narodna predanja i priče

Kad je Sveti Sava išao iz Svete Gore u Srbiju, da izmiri zavađenu braću, poneo je sa sobom, sem Moštiju Svetog Simeona, još i čudotvornu ikonu Trojeručicu.

Svete Mošti položi u Ćivot u Studenicu, a ikonu daruje bratu Stefanu sa zavetom, da je čuva u domu i da se u vreme rata nosi pred srpskom vojskom. Časna ikona je čuvana u domu Nemanjića sve do potonjeg. Jedne noći pojavi se ona pred Hilandarom, na putu od mora, sa severne strane.

Iguman, ustajući da ide na polunoćnicu u veliku crkvu, ugleda kroz prozor svoje ćelije svetlost, kao sunce, na mestu gde je sada časovnica. Odmah pozove kaluđere da vide to priviđenje. Kad tamo, a ono ikona Trojeručica. Zaprepašćeni monasi donesu odmah odežde, krstove i kadionice, te je s pojanjem unesu u sabornu crkvu i polože na Gornje mesto u oltaru.

Sutri dan, na veliko njihovo čudo, nađu je u igumanskom stolu. Ne znajući otkuda je tu, opet je s poklonima i molitvama odnesu na prvo mesto u oltar. Iguman, sumnjajući da je eklisijarh nije noću preneo u igumanski sto, zaključa crkvu i ponese ključ.

Ali mu se Trojeručica javi te noći u snu s rečima: „Nisam došla ovde, da vi mene čuvate, nego ja vas“. Iguman se prene od sna i odmah pođe sa svim starcima i kaluđerima u crkvu i tamo opet nađu Trojeručicu u igumanskom stolu. Tada joj se tu svi poklone, iščitavši molitvu i ostave je u stolu, gde je i dan današnji.

BLAGOSLOVENA RUKA SVETOG SAVE – Narodna predanja i priče

BLAGOSLOVENA RUKA SVETOG SAVE – Narodna predanja i priče

Nekakav turski zlikovac odsiječe Svetome Savi u Ćivotu ruku i ponese je sa sobom. Kad dođe nekakvoj Srpkinji krčmarici na konak, ona poznavši Svetu Ruku, kupi je u njega, i ne imajući je na ljepšem mjestu gdje ostaviti, metne je u pivnicu na bačvu, gdje je vino bilo. Pošto je dugo vremena vino iz bačve točila, stane se čuditi kako vino jednako teče. Potom negde uzme ruku te je premjesti na drugo mesto, ali vina u bačvi u jedan put nestane. A kako ruku opet na bačvu metne, odmah vino iz nje poteče.

U Užicu se kaže za bijeli smok, kad se sporo troši: „Ovo je Sveti Sava prekrstio štapom, zato ga ne može nestati.“

~

Po narodnom predanju se leva ruka Svetog Save čuva u Manastiru Sveta Trojica (Pljevlja)

SVETOG SAVU SRELO ŽEZLO – Narodna predanja i priče

SVETOG SAVU SRELO ŽEZLO – Narodna predanja i priče

Kad je Sveti Sava stupio u jerusalimsku crkvu na vrata, srelo ga je žezlo samo, a niko ga nije nosio niti držao, te je pred njega stalo.

Sveti Sava se začudi, pa zapita sveštenike, koji su u crkvi bili: „Šta znači ovo?“ Oni mu odgovore: „Prije nekoliko vremena živio je ovde jedan vladika, kome je bilo ime Sava. Kada je bio pri poslednjem času svoga života, kazao je: „Ovo žezlo ostavite u crkvu. Iz dalekih zemalja doći će sveštenik istoga čina, kog sam i ja. Ime će mu biti Sava. Kad on stupi u ovu
crkvu samo će ovo žezlo njemu poći.“

Sveti Sava uzme tad žezlo i donese ga sa sobom u Srbiju.

(Prema: Vladimir Ćorović, Sveti Sava u narodnom predanju, 1990)