Miroslav Mika Antić – GORKA PESMA

GORKA PESMA I Moj tata i moja mama nikada nisu imali sedam, deset, jedanaest, ili trinaest godina. Oni su odmah rođeni namršteni i nervozni, sa bezbroj otužnih svađa i sitnih prebacivanja. Oni su, čim su prohodali, počeli da se sapliću. I čim su progledali, odmah su bili kratkovidi. Zato posmatraju život očima rođaka, suseda, očima dnevnih listova, očima vesti na radiju, očima tuđih navika i tuđih običaja. Očima tuđe pameti. II I čim su progovorili, progunđali su i, potajno, počeli među bebama da ogovaraju život. I sad ga ogovaraju. Znaju sve pravde i nepravde i večito isteruju nekakve svoje istine…

Miroslav Mika Antić – ĐAČKI KORZO

ĐAČKI KORZO U prvi sumrak svi se tu sjate ozbiljna lica, držanja kruta: odu do ugla, pa se vrate i opet tako još dvesto puta. Šarena povorka gura se, šeta… Hiljadu kapa i bereta… Hiljadu šubara i kačketa… A usput pogled poneko baci il’ nešto bajagi nevažno kaže… Ruku na srce: šta svi ti đaci danima ovde uporno traže dok troše đonove i troše sate, dok odu onamo i dok se vrate, i opet tako sve ispočetka, danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula, idućeg maja — tamo i natrag i nikad kraja? Čarape žute, zelene, plave, i duge noge…

Miroslav Mika Antić – KAD SMO BILI VELIKI

KAD SMO BILI VELIKI Kad smo bili veliki kroz detinje nemire, svi onako brljivi, šmrkavi i lajavi, ludo smo izmišljali neke svoje svemire i bili smo krilati, i bili smo zmajevi. Igrali se piljaka sa najlepšim zvezdama. Crtali smo svetlošću radoznala skitanja. I uvek u srcima ko u toplim gnezdima znali smešan odgovor na sva tužna pitanja. Od juče smo ozbiljni. I odjednom, čudno: kao da smo zgrčeni. Kao da smo stali. Sve oko nas izgleda glupavo i budno. Prvi put smo odrasli, a prvi put — mali. I prvi put sami smo u prepunom svetu. I odjednom, izgleda, ništa…

Miroslav Mika Antić – USPAVANKA NA DOMAKU SVITANJA

USPAVANKA NA DOMAKU SVITANJA I Sve nas je, evo manje bez povratnih karata i prtljaga u ovom životu gde grlo rđa od alkohola i nežnosti, a žene namerno nose tugu sa one strane do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke. Riču mi prazne boce ispod čela. Riču kao preklana bela telad. Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju. Na slavoluke i luke. Na lutke i belutke. Riču mi prazne boce u glavi. Molim da neko razume ove dobre trenutke kad ležim na mokroj travi sa suzama suvim i plavim. Molim da neko razume što imam u mesu šume i…

Miroslav Mika Antić – O MUZICI

O MUZICI Oluja ima savršeni mir u svome srcu i ona ga čuje u mnoštvu paklenih šumova. Ali tu bi odmah moralo da se primeti da je to seme, da je to klica, da je to ono najmekše u plodu jednog vetra. I zato se za nekog ko gospodari svojim uhom i ne razume se ni u šta drugo do u osluškivanje najskrivenijeg jednog — kaže da pripada muzici. Zato su velike vojskovođe spokojne dok traje borba. Zato ptica ima svoj čvrst oslonac u vazduhu. Zato deca i u divljim zverima vide igračke i maze ih. Zato pravi kapetani brodova…

Miroslav Mika Antić – DOGOVOR

DOGOVOR Od dva tereta, prvo prenosi teži, pa će ti drugo teško biti lakše za jedan već savladani napor. Odlučuj se za putovanja kad je nepogoda i kad su zametnuti tragovi. Biraj neshvatljiviju nauku. Ne počinji već započete stvari. Tebe ne interesuju pitanja. Tebe interesuje samo poslednje pitanje. Miroslav Mika Antić Iz knjige: Miroslav Antić – TAKO ZAMIŠLJAM NEBO Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud,…

Miroslav Mika Antić – POSLE DETINJSTVA

POSLE DETINJSTVA Možda je to zbog sunca, a možda i nije zato: ove hiljade ruku, ove hiljade lica, — sve mi to jutros odjednom izgleda nepoznato kao da nema u gradu dečaka i devojčica. Odjednom: ko da su prešli preko velikog mosta, izvijenog i lepog što podseća na dugu, u neki novi život, na neku obalu drugu. Pod nebom, iz daleka, šta ih to tamo čeka? Za njima trake ptica i trake vetra se vuku. A oni trče. I mašu. I drže se za ruku. Pod nebom, iz daleka, šta ih to tamo zove? Za njima gradovi plove. Za njima…

Miroslav Mika Antić – OPOMENA

OPOMENA Važno je, možda, i to da znamo: čovek je željen tek ako želi. I ako sebe celoga damo, tek tada i možemo postati celi. Saznaćemo — tek ako kažemo reči iskrene, istovetne. I samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne. Miroslav Mika Antić Iz knjige: Miroslav Antić – PRVA LJUBAV, Izdavač: Mladost, Zagreb, 1977. Video: Miroslav Mika Antić govori svoju pesmu OPOMENA Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji…

Miroslav Mika Antić – NAJDIVNIJI GRAD (Nije to nikakva bajka)

NAJDIVNIJI GRAD Nije to nikakva bajka. Neka bezazleni zato zapuše svoje rumene uši i ćute. Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački. Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba. Imala je u oku električnu centralu, a ja neke bandere sasvim crvene i žute. Ispričali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znači: ljubav. A detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela. Mahalo je šarenim kockama, knjigama punim slika, igračkama i snovima. Otišli su konvejeri mašnica i odleteli listići presovanog staniola. Svet je odjednom postao viši za jednu neznanu zvezdu, tamo negde nad glavama, nad krošnjama, nad…

Miroslav Mika Antić – BOLEST

BOLEST Volim te kao sveži beli zalogaj seljačkog znoja i truda i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici. Proći će proleće kao san razbarušen i čudan što liči crvenoj ptici. Doleteće i odleteti danas sva cvetanja bićemo i meki i okoreli, i u radost i u setu ćemo zaroniti. Izgaziću tvrdim usnama tvoja ramena detinja, a zvezde će zvoniti… zvoniti… Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo. Izgubićemo se u njemu i opet dohvatiti. Ima u nama srce, u krpe smeha i plača vezano. Kako ćemo se iz sebe vratiti ? Proći će proleća… Ona nose tragove i cvrkutanja.…