Ознака: Rajner Marija Rilke

Rajner Marija Rilke – POZNA JESEN U VENECIJI

POZNA JESEN U VENECIJI

Grad sada više ko mamac ne plovi
loveći dane što iz mora plove.
Staklasta zdanja krtije sad zvone
o pogled tvoj. I leto glavu povi
u baštama, ko hrpa marioneta
umornih, prebijenih i bez moći.
Al’ s dna, iz šumskih pradrevnih skeleta
izrasta volja: ko da će preko noći
admiral budnom arsenalu dati
naredbu da udvostručeni broj
galija sutra krene, šireć svoj
smolasti miris, da se flota sjati
i naglo nadme jedra istodobno
zastave dižuć blistavo i kobno.

Rajner Marija Rilke

Prevod: Branimir Živojinović

Video: Rilkeovu pesmu POZNA JESEN U VENECIJI govori Stevo Žigon 07:12

Rajner Marija Rilke – USAMLJENIK

USAMLJENIK

Ne: od srca mog nek bude kula,
a ja sam na rub njen razapet:
i da nema ničeg, samo tmula
patnja, neizrečnost, novi svet.

Samo predmet usamljen što grezne
čas u sjajnu, čas tamnu ogromnost,
još poslednje lice koje čezne
prognato u večnu neutolnost,
krajnje lice, kamen što se rve,
odan glasu sopstvene težine,
dok prostranstva što ga nemo mrve
sve blaženijim ga čine.

Rajner Marija Rilke

Video: Rilkeovu pesmu USAMLJENIK govori Stevo Žigon 00:50

Rajner Marija Rilke – LABUD

LABUD

Ovaj napor: teško i spleteno
hoditi kroz još neučinjeno,
nalikuje labudovom hodu.
Umiranje, pak, to neshvatanje
dotle znane podloge svagdanje,
njegovome spuštanju na vodu —:
koja njega, plašnog, blago prima,
pa se, srećna i minula plima,
povlači pod njim, za valom val;
dok on sa sve većim dostojanstvom,
mirom, pouzdanjem, veličanstvom,
blagoizvoleva da prostranstvom
plovi kao punoletan kralj.

(Prevod: Branimir Živojinović)

Der Schwan

Diese Mühsal, durch noch Ungetanes
schwer und wie gebunden hinzugehn,
gleicht dem ungeschaffnen Gang des Schwanes.
Und das Sterben, dieses Nichtmehrfassen
jenes Grunds, auf dem wir täglich stehn,
seinem ängstlichen Sich-Niederlassen:
in die Wasser, die ihn sanft empfangen
und die sich, wie glücklich und vergangen,
unter ihm zurückziehen, Flut um Flut;
während er unendlich still und sicher
immer mündiger und königlicher
und gelassener zu ziehn geruht.

Rajner Marija Rilke

Video: Pesmu Labud govori Stevo Žigon (06:09)

Rajner Marija Rilke – DEVETA DEVINSKA ELEGIJA

DEVETA DEVINSKA ELEGIJA

Što, kad se življenja rok može provesti tako,
ko lovor, tamniji mao od sveg zelenila drugog,
s majušnim talasima po ivici svakog lista
(kao osmejak vetra) – : što onda, što onda
morati putem ljudi – i, kloneći se sudbine,
čeznuti za sudbinom?…
Oh, ne zato što sreća
postoji, to prevremeno preimućstvo gubitka bliskog.
Nit zbog radoznalosti, il’ radi vežbanja srca,
koje bi u lovoru takođe postojalo…
No zato što mnogo znači prisustvo na ovom svetu,
i zato što smo prividno nužni svemu ovdašnjem,
ovom nepostojanom što se nas čudno doima,
Nas najnepostojanijih. Jedanput svako, samo
jedanput. Jedanput zauvek. Pa i mi takođe
jedanput. Nikad više. Ali ovo:
jedanput da si bio, pa makar i samo jedanput:
zemaljski da si bio, – to izgleda neopozivo.

I mi se tako tiskamo, to bismo da postignemo,
to da zadržimo u svojim rukama jednostavnim,
u sve punijem pogledu i u zanemelom srcu.
Mi bismo hteli to da postignemo. No kome
da to damo? Najradije sve zadržati zauvek…
Ah, u drugi odnos, avaj, šta se preuzima?

Ne posmatranje, ovde sporo izučeno, i ništa
što ovde se zbilo. Ništa.
Dakle bolovi. Dakle pre svega tegoba,
dakle dugotrajno iskstvo ljubavi, – dakle
sve same neizrecive stvari. Ali kasnije,
pod zvezdama, čemu to: one su više neizrecive.

Pa i putnik ne snosi s obronka brega u dolju
šaku zemlje, svima neizrecive, nego
stečenu jednu reč, čistu, – žutu i plavu
kičicu. Jesmo l’ mi možda ovde da kažemo: kuća,
most, kladenac, vratnice, krčag, voćka, prozor, –
najviše: stub, kula … ali da kažemo, razumej,
oh, da kažemo tako kao što stvari same
nikad u sebi nisu mislile da su. Nije li
tajno lukavstvo ove ćutljive zemlje, kad čini
da se u osećanju onih koji se vole
stvari sve do jedne u zanos preobraze?
Prag: šta je za dvoje
koji se vole, da sopstven sve stariji prag od vrata
izližu malo, i oni, posle mnogih prethodnih
i pre potonjih…, lako.

Ovde je vreme izrecivog, ovde zavičaj njegov.
Reci i ispovedi. Više no ikad pre
ruše se, gube se stvari koje se doživeti mogu,
jer čin je bez slike to što tera i smenjuje njih.
Čin ispod krasta, koje prskaju voljno, čim
iznutra delanje nikne i omeđi se drukče.

Srce naše opstaje
međ čekićima, kao
međ zubima jezik, koji
ipak i ipak veliča.

Veličaj ađeli svet, ne neizreciv, pred njim se
ne možeš osećanjima veličanstvenim hvastati;
u svemiru, gde on oseća osećajnije, ti si
novajlija. Stog mu pokaži sve što je jednostavno,
ono što, oblikovano od pokolenja mnogih,
ko naša sopstvenost živi kraj ruke i u pogledu.
Reci mu svari. On će stojati sve začuđeniji,
ko ti kraj rimskog užara ili lončara s Nila.
Pa mu pokaži koliko stvar može biti srećna
i nevna i naša, kako se čak i žalobni
jad odlučuje čisto u oblik, služi ko stvar,
il’ mre u nekoj stvari –, i s one strane blaženo
ishod iz violine. I ove stvari, što žive
od umiranja, shvataju da ih ti slaviš; prolazne,
one se uzdaju u nas da ih spasemo, u nas
najprlaznije. Hoće da ih potpuno mi
u nevidljivom srcu preobrazimo u – oh,
beskonačno – u nas! ma ko mi konačno bili.

Zemljo, zar nije to što hoćeš ti: nevidljivo
da nastaneš u nama? – Nije li san tvoj da jednom
nevidljiva budeš? – Zemljo! nevidljiva!
Šta je, ako ne mena, tvoj neodoljivi nalog?
Zemljo, voljena, hoću. Oh, veruj, ne treba više
proleća tvojih da me za tebe pridobiju,
jedno, ah, jedno jedino krvi je suviše već.
Bezimeno se za te odlučih, izdaleka.
Ti si uvek bila u pravu, a prisna je smrt
tvoja pomis’o sveta.
Vidi, ja živim. Od čega? Nit se detinjstvo smanjuje
niti budućnost… Bezbrojan život
izvire u mom srcu.

Rajner Marija Rilke (1875-1926)
(Prevod: Branimir Živojinović)
Iz knjige: Rajner Marija Rilke – ODABRANI STIHOVI, Školska knjiga, Novi Sad, 2004.

Rajner Marija Rilke – SONETI POSVEĆENI ORFEJU

SONETI POSVEĆENI ORFEJU
(Prvi deo)
I

O, drvo! O, da prerastanja čista!
O, Orfej peva! O, visok grm u uhu!
Zaćuta sve. Al’ prećutno u duhu
početak novi, mig i mena lista.

Iz šume, svetle ćudom razdrešenja,
kretoše zveri, pritajivši dah;
i tad se vide: lukavost il’ strah
ne skrotiše ih do tol’kog smirenja,

već slušanje. I rika se u njinom
umanji srcu. Gde beše tek sniska
izba da primi sve ono što navre,

ćumez od htenja pod najdubljom tminom,
s kapijom čiji šip drhti ko liska, –
ti im u sluhu posagradi lavre.

IV

O, svi vi nežni, u dah, koji
ne zna vas, stupite u koji čas,
nek se o obraze vaše predoji
i spoji, drhteći, iza vas.

O, vi blaženi, duše još cele,
vi ko početak srca, bez zla.
Lukovi strela i mete za strele,
osmeh vam uplakan večnije sja.

Nek vam se patnje strašne ne čine,
tegobu zemljinoj vratite teži;
teško je more, teške planine.

Čak je i drveće pretežak tlak
koji ste sadili davno. Sve teži.
Ali prostranstva… ali zrak…

X

Antički sarkofazi, pozdravljam vâs,
koje osećam u svaki trenutak,
kroz koje rimskih dana čili vrutak
teče ko titrav, nestalan glas.

Il’ vas, raskriljene kao oko
rasanjenoga vedrog pastira,
– mir i zuj pčela unutra duboko –
s kojih uzleće roj leptira;

sve otrgnute iz mraka slutnje,
vas, o usta ponovo živa,
vas što već znadoste tajnu ćutnje.

Znamo l’ to il’ ne, drugovi moji?
Oboje u lik čovečji utkiva
čas koji okleva i koji se boji.

(Drugi deo)
XIII

Prednjači svakom rastanku, kao da je
za tobom ko tek minula zima.
Jer među zimama beskrajna jedna ima,
te srce može samo prezimljujući da traje.
Budi večito mrtav u Euridici –, toni
natrag u odnos čist, sa pesmom hvalospevnom.
Ovde, međ prolaznima, u carstvu kratkodnevnom,
ti budi zvonka čaša, koja se lomi dok zvoni.

Budi – znajući stalno za uslov nepostojanja,
za beskonačni razlog dubokog svog treperenja,
te da jednom zauvek ispuniš drhtaj svoj.

Zalihi prirode štedre – onoj što čeka na miru,
i onoj utrošenoj –, svem neizrecivom zbiru
kličući pribroj i sebe, pa tad uništi broj.

Rajner Marija Rilke (1875-1926)
(Prevod: Branimir Živojinović)
Iz knjige: Rajner Marija Rilke – ODABRANI STIHOVI, Školska knjiga, Novi Sad, 2004.

Rajner Marija Rilke – PESMA O MORU

PESMA O MORU
(Capri, Piccola Marina)

Noću sa mora dolećeš,
pradrevni vetre ti:
nikome stići nećeš;
kad neko bdi
tvoje se snage mora
dobro da čuva:
pradrevni vetar s mora
ti si, što duva
samo za pra-stanje, amo
prostranstva čista
sručujuć’ iz daljine…

O, kako te oseća samo
smokva što lista
gore sred mesečine.

Rajner Marija Rilke (1876-1926)
(Prevod: Branimir Živojinović)
Iz knjige: Rajner Marija Rilke – ODABRANI STIHOVI, Školska knjiga, Novi Sad, 2004.

Rajner Marija Rilke – NATPIS NA PESNIKOVOM GROBU

U svom testamentu iz 1925. godine Rajner Marija Rilke je odredio da ovi stihovi budu urezani na njegovom nadgrobnom spomeniku:

NATPIS NA PESNIKOVOM GROBU

Ružo, oh čisto protivrečje, slasti
ničiji san da ne budeš ispod tolikih
kapaka očnih.

Rajner Marija Rilke
(Preveo: Branimir Živojinović)

Video: Natpis na pesnikovom grobu govori Milan Milosavljević 08:29

Rajner Marija Rilke – Pisma mladom pesniku

Pisma mladom pesniku

– Ničim se jedno umetničko delo ne može manje dosegnuti nego kritičkim rečima.
– Sve stvari nisu tako shvatljive i izrecive kako bi najčešće hteli da nas ubede.
– Udubite se u sebe. Istražite razlog koji vas goni na pisanje; ispitajte da li je on raširio svoje korenje po najskrivenijoj dubini vašeg srca, priznajte samom sebi da li biste morali umreti kad bi vam pisanje bilo uskraćeno. Ovo pre svega: pitajte samog sebe u najprisnijem času svojih noći: moram li da pišem? Rijte do dna duše tražeći dubok odgovor. Pa ako bi taj odgovor glasio potvrdno, ako ovo ozbiljno pitanje možete da predusretnete snažnim i prostim moram, onda izgrađujte svoj život prema toj neminovnosti.
– Ako vam vaša svakidašnjica izgleda siromašna, nemojte optuživati nju; optužujte sebe, recite samom sebi da niste dovoljno pesnik da biste mogli oglasiti njena bogatstva; jer za stvaraoca nema siromaštva, ni bednog, ravnodušnog mesta.
– Umetničko delo je dobro ako je nastalo iz neminovne potrebe. U ovoj osobenosti njegovog porekla leži i sud o njemu: drugog suda nema.
– Taj razvoj ne možete poremetiti jače nego ako svoje poglede upućujete napolje i spolja očekujete odgovor na pitanja na koja samo vaše najdublje osećanje u vašem najprisnijem času, možda može da odgovori.
– … jer u osnovi, i upravo u najdubljim i najvažnijim stvarima, mi smo neizrecivo sami…

– Ironija: Nemojte dozvoliti da ona zavlada vama, naročito ne u nestvaralačkim trenucma. U stvaralačkim trenucima pokušajte da se njome poslužite kao jednim sredstvom više za poimanje života. Primenjena čisto, i ona je čista, i čovek ne mora da se nje stidi.
– Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška;
– I voleti je dobro, jer ljubav je teška.
– Ni u jednoj oblasti ljudskog doživljavanja nema toliko konvencija kao u ovoj; tu su pojasevi za spasavanje, najrazličitijih izuma, čamci i bešike za plivanje; pribežišta svake vrste umelo je da stvori društveno shvatanje, jer pošto je bilo sklono da ljubavni život shvati kao zabavu, moralo je i da ga udesi tako da bude lak, jevtin, bezopasan i siguran kao što su javne zabave.
– Žene, u kojima neposrednije, plodnije i sa više poverenja obitava život, mora da su u osnovi postale zrelija ljudska bića, čovečnija bića nego što su laki, teretom nemanja telesnog ploda pod površinu života potisnuti muškarac koji, uobražen i užurban, potcenjuje ono što veruje da voli.
– Opasne i opake su samo one tuge koje iznosimo meñu ljude da bismo ih zaglušili; poput bolesti koje se površno i glupo leče, one se samo povuku i posle male počivke utoliko strašnije izbiju; i gomilaju se u duši i jesu život, neproživljen, prezren, izgubljen život od kojeg se može i umreti.
– To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu.
– Ako u tim vašim unutarnjim zbivanjima ima nečeg bolesnog, onda pomislite da je bolest sredstvo kojim se organizam oslobaña stranog elementa.
– Nemojte suviše posmatrati sebe. Nemojte izvlačiti prenagljene zaključke iz onog što vam se dešava; prosto pustite da se zbiva.
– Uopšte, moramo biti veoma obazrivi kad nešto nazovemo imenom;
– Sve što možete da zamišljate imajući pred očima svoje detinjstvo – dobro je.

Rajner Marija Rilke
(Prevela: Vera Stojić)

 

Rajner Marija Rilke i Lu Andreas-Salome

Rilkeovo pismo upućeno Lu Andreas-Salome u Minhenu 1897. 

Išunjao sam se iz tvog stana
i dok hodam kišnim ulicama čini mi se
da svaki prolaznik koga sretnem
u mom blistavom pogledu vidi
moju presrećnu, spasenu dušu.

Pošto – poto hoću da usput
sakrijem od sveta svoju radost;
odnosim je žurno kući
i zatvaram u dubini noći
kao zlatni kovčeg.

A onda iznosim na svetlost dana
komad po komad sakrivenog blaga
i ne znam kuda pre da gledam;
jer je svaki kutak moje sobe
pretrpan zlatom.

To je bezgranično bogatstvo
kakvo noć nikada nije videla
niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
ijedna mlada dobila ljubavi.

To su bogate dijademe
sa zvezdama umesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
kao kralj među tim bogatstvom
i znam ko je moja kraljica.

Rilkeovo pismo Lu Andreas-Salome u Šmargendorfu 1901.

Ostao sam u mraku kao da sam oslepeo
jer te moje oči više ne pronalaze.
Nejasna užurbanost dana
za mene je sad samo zavesa koja te skriva.
Gledam u nju nadajući da će se dići
jer je iza nje ostao moj život,
srž i suština zakonitost moga života
a ipak i moja smrt.

Rajner Marija Rilke

 

Rajner Marija Rilke – POČETAK LJUBAVI

POČETAK LJUBAVI

O, osmeh, prvi osmeh, osmeh naš.
Kako to beše isto: udisati
miris rascvalih lipa, slušati
tišinu parka –, pa tada najednom
podići oči, pogledom se sresti
i čuditi se sve do osmeha.

U tom osmehu beše uspomena
na jednog zeca što je do malopre
skakutao po travi; to detinjstvo
osmeha beše. Već ga ozbiljnije
kosnu kretanje labuda, koga smo
videli potom kako na dva dela
večeri neme ribnjak polovi. –
A krošnje svojim rubovima prema
čistom, slobodnom, već sasvim budućem
noćnome nebu, ocrtaše rub
osmehu ovom prema ushićenoj
budućnosti na licu.

Rajner Marija Rilke
Iz pesama nastalih 1913-1921.
(Preveo: Branimir Živojinović)