Marina Cvetajeva – B. Pasternaku

* * * B. Pasternaku Raz-stojanje: vrste, milje . . . Nas su raz-stavili, raz-sadili, Da bismo bili tihi ko dva siročeta, Na dva razna kraja sveta. Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . . Nas su razlepili, razlemili, I nisu znali da je to – legura Nadahnuća: žile i tetive . . . Nisu nas zavadili – već razbili, žive Raslojili . . . Uz zidove i rovove. Raselili su nas, ko orlove – Zaverenike: vrste, daljine . . . Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili. Po čestarima zemljine širine Nas su, kao siročiće, raz-putili. Koji je već…

Marina Cvetajeva – Neko je sazdan od kamena, neko od gline…

Neko je sazdan od kamena, neko od gline — A srebro svetluca iz mog imena! Moja je — izdaja, moje je ime — Marina, Ja sam — nepostojana morska pena. Onima što nose glinu u svom rebru — Nadgrobne ploče i sanduk što zjapi… — U krstionici sam morskoj krštena — u srebru — U skoku — ja se razbijam u gorke kapi! Kroz svako srce, kroz sve guste mreže Probiće se moja samovolja. — Vidiš li ove obrve što beže? Mene nećeš pretvoriti u so zemnih polja. Drobeći se o granitna vaša kolena, Ja sa svakim talasom — vooskrsavam!…

Marina Cvetajeva – GATANJE

Ko što pred carevima i knezovima padaju zidine  — Spadnite, tugo-čame-gorčine, S moje mlade rabe Marine Pravovernice. Prošumite poput prolećnih voda, kradom, Nad mojom rabom Mladom. (Zlatan prsten ded u vodu baci, Po grudima jajce kotrljaju u šaci!) Od slatkih reči, od besanica, Od groznih zmija, od groznica, Od saveta družbenica, Od čoveka od opaka, Od mladih prijatelja — Od starih kneževa — Zaklanjam gospodaricu-knjeginju, Mladu moju, vernu moju rabinju. (Nakloni lice, Raspoli jajce!) Nek rastu njeni dvorovi Iznad snežnih litica, Nek jure njeni putovi Iznad oblaka-ptica. Nek joj se zemaljski knezovi Klanjaju sve dublje, Nek joj u kesi zazvone…

Marina Cvetajeva – PESME O BLOKU

PESME O BLOKU Ime je tvoje — u ruci ptica, Ime je tvoje — na jeziku leda kockica. Jedno-jedino micanje usana. Ime je tvoje — pet slova osama. Loptica uhvaćena u letu svom, U ustima srebrnog praporca zvon. Kamen bačen u ribnjak, u zôvu, Zajecaće tako kako tebe zovu. Ko noćnih kopita štropot strmi Gromko tvoje ime grmi. I kazaće nam ga u slepe oči, zorom, Zvonko krcnuli oroz. Ime je tvoje — ah, ne sroči! — Ime je tvoje — poljubac u oči, U nežnu studen kapaka — usne. Ime je tvoje — poljubac u sneg. Izvorski, leden, plav…

Marina Cvetajeva – Stihovi moji, pisani odavno…

Stihovi moji, pisani odavno, Još dok i ne znah da sam poeta, Briznuli kao voda nad fontanom, Iskre vatrometa, Što se nezvani, ko đavoli vrte U svetilištu, gde je san i kâd, Stihovi moji o mladosti i smrti, — Nečitani nikad! — Razbacani po prašnim rafovima (Gde niko nije ni tražio vas!) Stihovi moji, kao skupa vina, Dočekaće svoj čas. maj 1913. Koktobel Marina Cvetajeva Prevod: Olga Vlatković Iz knjige: Marina Cvetajeva – Zemaljska obeležja, izdavač: Prosveta, Beograd, 1973 Моим стихам, написанным так рано, Что и не знала я, что я – поэт, Сорвавшимся, как брызги из фонтана, Как искры…

Vladimir Majakovski

Vladimir Vladimirovič Majakovski (1893-1930) je bio pesnik, dramski pisac, slikar, reditelj, scenograf, glumac. Najistaknutija je ličnost ruskog futurizma i prvih godina revolucije i sovjetske vlasti. Bio je osoben kao ličnost, kao pojava, kao pesnik. Od početka je bio buntovne i dinamične prirode, otvoren u nastupima i raspravama, čovek protesta i dinamičnog shvatanja života. Kao pesnik bio je inovator, uveo je u poeziju leksiku ulice, ekstatičan ton, eksplozivan jezik, neobičan rečnik, citate, nove žanrove poeme, stepenast stih. “Majakovski bi IME imao uvek, ne – “imao bi”, nego ga je i imao, oduvek. I postojalo je, može se reći, pre nego i…

Marina Cvetajeva – PESNICI

PESNICI Pesnik – izdaleka povede reč. Pesnika – daleko povede reč. Planetama, predznacima… okolnih priča. Jarugama… Između da i ne On će – čak sa zvonare da zamahne – Izvući zasun… Putu komete je sličan Poete put. Uzročnosti rasute karike – Eto mu veze! Uvis čelom – zar U očaj ćete! Poete pomračenja ni stari Ne predviđa kalendar. On je taj koji pomeša karte, Vara u težini, računu; slučaj Onaj koji iz klupe startuje S pitanjem, i Kanta potuče, On je u kamenom grobu Bastilje – Kao drvo obiljem prekrasno. Onaj – uvek bez traga i glasa, Onaj voz na…

Marina Cvetajeva

Marina Ivanovna Cvetajeva (1892–1941) rođena je u Moskvi, gde se školuje završno sa gimnazijom. Studirala je starofrancusku književnost u Parizu, na Sorboni. Od svojih ranih godina bavi se poezijom, biografi kažu — od šeste. Cvetajeva je umnogome pojam za nove poetske puteve koje je otkrila naša epoha. ¹ “Svi ćemo proći. Za pedeset godina svi ćemo biti u zemlji. Pojaviće se novi likovi pod večitim nebom. I imam volju da svima koji još žive, doviknem: Pišite, pišite što više! Učvršćujte svaki tren, svaki gest, svaki uzdah! Ali ne samo gest – nego i oblik ruke koja ga je načinila; ne…

Marina Cvetajeva – Ruke su mi date — da pružam svakom obe…

Ruke su mi date — da pružam svakom obe — Da ne zadržim nijednu, usne — imena da dajem, Oči — da ne vidim, visoke obrve nad njima Nežno da se ljubavi divim i — nežnije još neljubavima. A ono zvono tamo, što je teže od zvonâ Kremlja, Nezaustavljivo hoda i hoda po grudima — To — ko zna? — ne znam — može biti — mora biti — Da mi ne dâ da predugo ostanem na ruskoj zemlji. 2. jul 1916. Marina Cvetajeva (prevod: Danilo Kiš) Iz knjige: Marina Cvetajeva, ZEMALJSKA OBELEŽJA, Prosveta, Beograd, 1973.