Miroslav Mika Antić – NOVEMBAR

NOVEMBAR Aoj, sunce, što na tebe gledam, ja bih tebi rekla svoju tugu. Ostavila me mati na sokaku i naučila me da kradem. Kako mogu da kradem, kad mi noge ispucale od zime? Idem bosa po zemlji. Boli zemlja, pa igram i plačem. Mora biti da i zemlja ima srce, srce vrelo i cigansko, kad me tako strašno mnogo peče i kad je smrznuta. Miroslav Mika Antić Garavi sokak

Miroslav Mika Antić – KOREN

KOREN 1. Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on čuči u velikoj pustinji južno od ovih planina. Čuči ne znam koliko godina u pesku i ne podiže oči. Ali sve vidi. Šara noktom nešto nerazumljivo i uplašeno ponavlja: i ovo sam već stvorio… i ovo sam već stvorio. Ako mu zatražiš orla, on ne poseže u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaže on, orao iz kojeg niču drugi orlovi. Posle možeš da mu zatražiš aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao košticu. On sve može, jer njegovo je stvaranje drukčije nego…

Miroslav Mika Antić – ZAPIS – SVINJSKI REPOVI

SVINJSKI REPOVI – ZAPIS BEZ POČETKA I KRAJA Sa dva kilograma svinjskih repova Đorđe se vratio u Futog. Ima dana kad se vratio praznih ruku a kod kuće čeka šestoro gladne dece, jedna umorna mati i jedan nakrivo nasađeni otac. Đorđe svakog dana mora da zaradi hiljadu dinara, inače će dobiti batine. Đorđe Dunđerski. Mladi “pregalac” i “glava porodice”. Učenik trećeg razreda osnovne škole u Futogu. Đorđe prosi po Novom Sadu. To zna i njegova učiteljica i mali drugovi. Drugi razred je završio sa odličnim. U školi i dalje stoji sasvim pristojno. Ima dva pametna oka. Ume da popije koktu…

Miroslav Mika Antić o Mokrinu

“Mokrin je poseban slučaj među banatskim selima. On živi sa nogama u Panonskom blatu, a čelo mu među zvezdama. Ja odem u Mokrin ponekad da se isplačem na groblju i da se napevam lepih serenada u ove jesenje večeri sa momcima moje i još jedne, mlađe generacije. Odem da vidim zvezde. Bio sam širom sveta, video mnoga neba, ali tvrdim, smem da se zakunem: nigde zvezde nisu tako velike i niske kao u Mokrinu. Kao zlatne jabuke. Imam utisak da možeš da ih uzbereš. Saginješ se kada prolaziš ispod tih zvezda…” – Miroslav Mika Antić Mokrin je selo o kome…

Miroslav Mika Antić – HIMNA

HIMNA 1. Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim. Još kod Defoa, u “Robinzonu”, naučili smo da je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego sama opasnost. Nema na svetu teže stvari, nego da se rimuje voda s vatrom. Pevaš li vodu i vatru zajedno, prete ti da ćeš biti udavljen. Pevaš li vatru i drvo zajedno, prete ti da ćeš biti spaljen. Pevaš li drvo i sekiru zajedno, prete ti da ćeš biti posečen. Pevaš li sekiru i nakovanj zajedno, prete ti da ćeš biti smrvljen. Sve među sobom…

Miroslav Mika Antić – TORBA

TORBA 1. Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog što ti sada govorim, sine moj. U naježenom vetru večeri drveće otresa s leđa suvi bakar. To se dogegao septembar. Ti sutra polaziš u školu. Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne magle i prve kiše. Vazduh se para kao paučina i sav je izbušen kricima divljih jata što se sele na jug. 2. Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja. S njom ćeš prespavati noć. “Prazna je torba najteža” — pevaju Cigani dok se vuku niz bespuća. Ja u sebi…

Miroslav Mika Antić – RAZGLEDNICE

RAZGLEDNICE 1. U doba mog detinjstva igrao sam se pošte. Sakupljao sam lišće dok idem od škole do kuće. Svakom bih listu, uz osmeh, nešto lepo prisapnuo, najlepše što sam čuo i video tog dana. Sa druge strane lista šaptao sam adresu. Hiljade izmišljenih imena neznanih ljudi. Milione imena. Sve bih to onda, ovlaš, zapečatio poljupcem. I puštao niz vetar. I evo šta se sad događa, sad posle toliko godina! Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati. Ponovo sakupljam lišće i citam odgovore pisane rukopisom žilica koje venu. Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom rane jeseni koju umem da…

Miroslav Mika Antić – NENAPISANA ŠANSONA ZA NOVI SAD

NENAPISANA ŠANSONA ZA NOVI SAD Tu nedavno opet sam sreo onu riđu jesen na keju pod mojim prozorima, duž širokih pepeljastih pločnika zatrpanih lišćem. Prva mi je pomisao bila da izvadim kartu za Panoniju ekspres i – pobegnem. Raznosač mleka, poštar, moja tašta i još neki znaju za tu moju iznenadnu i neočekivanu slabost: u jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Činim to zato što se svakog novembra, kao po nekom smušenom pravilu ponovno zaljubljujem u stari most pod tvrđavom, u lavirint krivudavih sokačića oko Matice srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koja kašljucaju u jezeru Dunavskog parka,…

Miroslav Mika Antić – KAD SAM BIO GARAV

KAD SAM BIO GARAV U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikada se više neće roditi. Ubili su ga fašisti u drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad leži negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u velikoj zajedničkoj grobnici bezimenih žrtava. Dve humke. U ravnici, na nekadašnjem dnu Panonskog mora,…